Zašto sitne krađe, prevare i utaje ne dolaze pred sud

Mnogi su doživeli bar jednom u životu da budu odžepareni ili prevareni za sitniji iznos novca i malu vrednost ukradene stvari, ali većina nikada nije podnela tužbu i povela krivični postupak pred sudom, a to nije slučaj samo u Srbiji, već i u celom svetu, gde sitna krađa predstavlja veliku tamnu brojku kriminaliteta, rečeno je na nedavno održanoj međunarodnoj konferenciji „Budvanski pravnički dani”.

– Zbog male vrednosti ukradenih ili utajenih stvari, koja ne prelazi iznos od 5.000 dinara, ali i zato što oštećeni građanin može da traži „pravdu“ samo privatnom tužbom, veoma mali broj sitnih krađa ima sudski epilog. Kada imamo u vidu važeću advokatsku tarifu, koja je za prosečnog građanina prilično „skupa“, žrtva ovog krivičnog dela morala bi da plati troškove angažovanja advokata i krivičnog postupka, počev od podnošenja privatne tužbe, najmanje deset puta više. Pore toga, veoma mali izgledi da troškove posle može da naplati od okrivljenog, jer su učinioci sitne krađe uglavnom veoma slabog imovnog stanja – rekao dr Marko Milović, advokat u Beogradu.

Za tužbu treba izdvojiti 30.000 dinara, pa još 35.000 za izlazak advokata na ročište koje se održi, pa u mnogim slučajevima još 20.000 za ročište koje je odloženo, najčešće zbog nedolaska okrivljenog. Ako se tome dodaju i troškovi dolaska eventualnih svedoka u sud, izdaci će biti i 20 puta skuplji od vrednosti ukradene stvari ili novca. Kako kaže advokat Milović – skuplja dara nego mera, odnosno potrošiće se mnogo više nego što se može dobiti.

Krivično delo sitne krađe, utaje i prevare propisano je članom 210. Krivičnog zakonika (KZ), koji precizira da se krađa, utaja i prevara smatraju sitnom ako vrednost ukradene ili utajene stvari, odnosno šteta prouzrokovana prevarom, ne prelazi iznos od 5.000 (pet hiljada) dinara, a učinilac je išao za tim da pribavi malu imovinsku korist odnosno da prouzrokuje malu štetu. Ako je delo izvršeno na štetu privatne imovine, gonjenje se preduzima po privatnoj tužbi. Delo je zaprećeno novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.

– Pokretanje celog državnog aparata za tako „sitna“ krivična dela je u većini slučajeva necelishodno. Mnogo više košta samu državu i njeno pravosuđe u finansijskom smislu, ali i kroz opterećenje većim brojem predmeta, nego što bi kroz krivične postupke bila ostvarena svrha specijalne i generalne prevencije – kaže dr Marko Milović.

Napominje da je pre 15 godina limit za sitnu krađu bio tri puta veći – 15.000 dinara, a onda je izmenama zakona smanjen na 5.000. Ako vrednost ukradenih, utajenih ili prevarom stečenih stvari prelazi taj iznos, onda je reč o običnoj krađi, koja se već goni po službenoj dužnosti. Međutim, za sada se ne razmišlja o brisanju sitne krađe iz zakona.

Sitna krađa ima vrlo istaknuto mesto u opštem kriminalitetu, ali je njena tačna brojka nepoznata. Sa sveopštom društveno-političkom, a naročito ekonomskom krizom, koja već dugo egzistira na ovim prostorima, sasvim je očekivano i logično da imamo veliki broj osiromašenog stanovništva. Zbog toga su često zastupljena i krivična dela protiv imovine, kao „prirodni sled” i posledica neimaštine. Nažalost, kolika je ta stvarna brojka je nemoguće utvrditi. Ta pojava u svetu krivičnog prava je već odavno poznata kao tamna brojka kriminaliteta, prema kojem je broj izvršenih krivičnih dela protiv imovine, uključujući i sitnu krađu, mnogo veći nego broj prijavljenih krivičnih dela navedenih u zvaničnim statistikama – objasnio je dr Milović

Svaka masovna pojava, istakao je, a krivično delo sitne krađe, utaje i prevare to svakako jeste, predstavljaju opasnost za društvo, i zbog toga imaju posebnu težinu.

– Kada govorimo o zvanično neregistrovanim, a izvršenim krivičnim delima, u teoriji se u pogledu ovog fenomena pravi razlika između „tamne” i „sive” brojke kriminaliteta. Tamna brojka predstavlja razliku između stvarno izvršenog i zvanično evidentiranog kriminaliteta, prema kojem ova dela za pravosudne institucije, ali isto tako i za statistiku ne postoje, odnosno nisu se ni desila. Siva brojka kriminaliteta obuhvata sva ona krivična dela koja su prijavljena, ali nisu rasvetljena. Iz svakodnevnog života čujemo i vidimo da to što neko zna da je sitno pokraden, ili prevaren, na tom saznanju se uglavnom „priča” i završava. Mnogi koji su žrtve ovog krivičnog dela – ne prijavljuju jer smatraju da učinioci neće biti uhvaćeni ili jednostavno ne žele da gube vreme u policiji, a potom u tužilaštvu i u sudu zbog male vrednosti za koju su oštećeni – objasnio je dr Marko Milović.

U praksi to znači da se najveći broj sitnih krađa unapred „oprašta”, jer je teško i utvrditi ko je izvršio džeparenje ili neku sitnu prevaru i utaju, a ako je krivac i poznat oštećenom, slučaj neće završiti na sudu. Često su, kako je rekao advokat, sitnom krađom oštećeni penzioneri, koji su sa par hiljada dinara krenuli na pijacu ili se vozili javnim prevozom.