Dve ključne nedelje

I kad bi se nekim slučajem ili uplivom više sile globalna epidemija koju je uzrokovao kovid 19 sutra volšebno zaustavila tako da više ne bude ni jednog jedinog novog slučaja, priča o ovoj bolesti već je nepovratno obeležila 2020. godinu, tako da će ona jednako u memoriji savremenika, kao i u istoriji, po svoj prilici biti zapamćena kao „godina korone”. Iako broj devetnaest u imenu virusa uverljivo svedoči da je registrovan još 2019, dakle prošle godine, desilo se da je praktično ceo svet u martu 2020. bio iznenađen kao poslovični balkanski putari januarskim snegom. U tom smislu, reakcije vlasti u Srbiji bile su na nivou evropskog proseka, ne previše dobre i brze, a opet ne ni na nivou „magareće klupe”.

Ipak, ako bismo načinili ozbiljnu komparativnu analizu mera koje su preduzele različite evropske zemlje, lako bismo primetili da se u Srbiji, u odnosu na lavovski deo ostalih država, veći deo odgovornosti premešta sa samih građana na represivni aparat. Jednostavnije rečeno, nigde osim u Srbiji nema potpune zabrane kretanja praktično celog vikenda (od 13 časova u subotu do pet u ponedeljak). Isprva je ista mera postojala u Crnoj Gori, ali je u međuvremenu ublažena, tako da je i nedeljom dozvoljeno kretanje do 13 sati. Takođe, policijski čas radnim danima ne postoji praktično nigde u Evropi, a i tamo gde postoji, nigde ne počinje tako rano kao u Srbiji (17 sati), nego posle zalaska sunca (od 20 ili 21 sat). Svugde postoje preporuke da se ne izlazi bez preke potrebe, ali uglavnom nema izričite zabrane čije kršenje kažnjava policija.

Nije to jedini primer po kojem se vidi da vlasti u Srbiji ne doživljavaju građane kao odgovorne pojedince, nego kao decu koja se mogu disciplinovati jedino pretnjama i kaznama. Možda je i ilustrativnije analizirati izjave koje pokušavaju da vremenski ograniče period u kojem se od građana traži posebno pojačan nivo discipline.

Verica Jovanović, direktorka Instituta „Batut”, pozvala je 21. marta građane Srbije da poštuju mere Vlade Srbije, naglasivši da su naredne „dve nedelje ključne” u toj borbi. Bila je subota, tako da je siroti građanin mogao da očekuje da se najkritičniji period epidemije u Srbiji završava u subotu, 4. aprila. Šest dana kasnije, 27. marta, Ana Brnabić je izjavila da se nalazimo u 22. danu borbe protiv virusa, a da su pred nama „dve kritične, ključne nedelje” te da je potrebna maksimalna disciplina. Bio je petak, pa je građanin mogao da očekuje da se najteži period završava 10. aprila. Već sutradan, epidemiolog Predrag Kon izjavljuje da su naredne „dve nedelje ključne” za borbu protiv korone. Bila je subota, pa je građanin mogao da očekuje da se ključni interval završava 11. aprila. Tri dana kasnije, isti epidemiolog, isti Predrag Kon, naglašava kako će iduće „dve nedelje biti ključne”. Kraj bi, dakle, trebalo da bude u utorak, 14. aprila. I onda, 3. aprila, na sceni ponovo imamo direktorku „Batuta” Vericu Jovanović, koja nam je dve nedelje ranije rekla da se ključni period završava 4. aprila. Da li je gospođa Jovanović tu da nam najavi kako sutra ističu „dve ključne nedelje”? Ne, naprotiv, tu je da nam kaže doslovce: „Naredne dve nedelje su ključne, posebno predstojeći vikend, kada je reč o borbi protiv virusa korona u našoj zemlji.” Posle dva dana, predsednik Srbije poručuje kako će našu sudbinu da odrede naredne „dve do tri ključne nedelje”. Dakle, gde si bio – nigde, šta si radio – ništa, osim što su dve ključne nedelje postale dve do tri.

Bez preteranog cinizma, moguće je zamisliti situaciju gde Ana Brnabić ili Predrag Kon ili Verica Jovanović ili Aleksandar Vučić svakih pet do deset dana, sve do juna, ili avgusta, ili oktobra, ili decembra, izjavljuju da su naredne „dve nedelje ključne”. A dok se kod nas samo priča o „dve ključne nedelje”, došli smo do tačke kad će u naredne dve nedelje u najvećem delu Evrope zaista doći do ozbiljnog popuštanja mera, ako ne i do povratka u koliko-toliko normalan život. Austrija, Češka i Danska to najavljuju već za nekoliko dana, Nemačka za 19. april, a prvi nagoveštaji o popuštanju nekih restrikcija dolaze i iz Hrvatske. To nije povratak u stanje pre epidemije, ali jeste početak života gde se većina ljudi vraća na posao, gde se svakodnevica ne svodi na boravak među četiri zida. Oprez, izbegavanje okupljanja, držanje distance i dalje će biti nužni.

Srbija nije ostrvo i moraće i sama da krene ovim putem, a u novim uslovima disciplina građana neće moći da se kontroliše pretnjama i strahom od kazne. Ako ništa drugo, iduće dve nedelje bi mogle da budu ključne u promeni odnosa vlasti prema građanima.

Pisac i novinar
 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista