Čovek sa sto profesija

Crna Trava – Po završetku Učiteljske škole u Negotinu 1971. godine, Žika Jovanović vratio se u rodni kraj i počeo da radi kao učitelj u Gornjem Garu, zatim u Darkovcu, pa u Sastavu Reka. U radnom veku nanizao je još petnaestak različitih zanimanja, ostajao je bez posla, iz predsedničke i direktorske fotelje vraćao se na selo i počinjao iz početka.

– Posle učiteljevanja, otišao sam u opštinu i počeo da radim na poslovima civilne zaštite. Zatim sam bio predsednik omladine, onda radio u opštinskom komitetu Saveza komunista kao stručno-politički saradnik za informisanje, nakon čega sam četiri godine bio načelnik Opštinskog štaba teritorijalne odbrane, budući da sam u vojsci završio školu rezervnih oficira. Na funkciju predsednika SO Crna Trava izabran sam 1982. godine. To je tada bila čelna funkcija u lokalnoj samoupravi, meni je tada bila 31 godina i bio sam jedan od najmlađih predsednika opštine. U to vreme, uz pomoć republičkog fonda otvorili smo 650 radnih mesta, izgradili preko pedeset stanova, obezbedili stimulaciju za kadrove koji su došli da rade na ovom nerazvijenom području – priseća se Jovanović u razgovoru za naš list.

Četiri godine kasnije, kaže, odlučio je da se povuče iz političkog života. Postao je zamenik direktora, a potom i direktor Poljoprivrednog preduzeća „Crnotravka”. Pokrenuo je razvoj poljoprivrede, zasadio malinjake i jagodnjake, počeo sa nabavkom mehanizacije i izmenom rasnog sastava stoke. „Crnotravka” je od surduličkog „Vlasina produkta” preuzela farmu na Čemerniku u kojoj je bilo 2.500 ovaca. Nakon četvorogodišnjeg direktorovanja – ostao je bez posla. Onda je 1993. mobilisan u ratnu jedinicu koja je raspoređena na granicu, i Žika Jovanović postaje komandir karaule u Kalni.

Kad mu je istekao „vojnički mandat”, vratio se angažovanju u politici. Sa liste Jugoslovenske levice, 1996. ponovo postaje predsednik crnotravske opštine. Nakon četvorogodišnjeg mandata, ponovo ostaje bez posla, pa je pokušao kao građevinac, ali nije išlo.

– Od pre godinu dana, radim kao honorarni dopisnik leskovačkog nedeljnika „Naša reč”. Pisanje iz Crne Trave je komplikovano, jer nema dnevnih događaja. Najteže mi je da pišem o sudbini ovog napuštenog podneblja, gde je iz godine u godinu sve manje dece. Na poslednjim izborima bilo je svega 2.022 birača, bojim se da se do narednih izbora ove dvojke ne pretvore u jedinice. Posebno me zanima sudbina pečalbara. Objavio sam feljton o najstarijem pečalbaru crnotravskog kraja Stojadinu Arizanoviću, kome je sada 90 godina. Uskoro će se pojaviti i moja prva knjiga „Čovek sa vrha dimnjaka”. Kroz Stojadinovu sudbinu, opisujem život crnotravskih građevinara – kaže Žika Jovanović.

Naglašava da svih ovih godina nije prekidao vezu sa rodnim selom Jabukovikom i svim poslovima u vezi sa poljoprivredom i selom. I dok je bio predsednik opštine ili direktor preduzeća, obrađivao je zemlju, sadio krompir, čuvao krave, jedan je od retkih zemljoradnika u ovom kraju koji seje ječam i pšenicu. Ima i plastenik sa ranim povrćem.

          – Povremeno se bavim drvarenjem, pravim ćumur, imao sam strugaru. Jedno vreme sam sa bratom držao ribnjak i vodenicu u kojoj smo mleli kukuruzno brašno za kačamak. U međuvremenu sam bio šef mesne kancelarije u Darkovcu, bio direktor pogona jedne beogradske fabrike za preradu drveta Crnoj Travi. Sve su to načini da se živi i preživi – zaključuje Jovanović.