Vikendica kao sigurna kuća

Moram s vama da podelim jednu tajnu. Verujem da ćete je sačuvati samo za vas. Plac u selu kod Sopota nisam obišao četvrt veka. Nikada me nije opsedala ta vikend strast za odlascima u selo. Šta bih, inače, radio u objektima socijalističkog realizma, takozvanim vikendicama. Koju, uzgred, nemam. Posedujem montažnu garažu koju sam farbao s ocem. Kuća nikada nije završena, stigli smo do temelja i odustali, zbog neke od privrednih reformi i mera štednje. Kažu da tada u jugoslovenskim prodavnicama nije bilo kafe. Nisam mnogo žalio zbog toga. Žurke u Beogradu sredinom osamdesetih bile su daleko zanimljivije od branja jabuka.

S vremena na vreme pozove me zabrinuti komšija sa sela, dobroćudni čiča, kolega mog pokojnog oca koji se u selo preselio pre pola veka. Kaže mi da je moj plac od 11 ari pretvoren u džunglu, što kvari pitomi pejzaž polja i livada. Nekada smo, priznajem, ismevali čiču koji je emigrirao iz centra Beograda i otišao da sadi paradajz. Mislim da se on sada smeje meni. Prešao je devedesetu, piše pesme i javlja kako su se malograđani iznenada setili svojih zaključanih i zapuštenih kuća. I sad opet svoga vranca jašu! Pronašli su idealno skrovište od korone.

Doskora prazna vikendaška naselja na Avali, u Vrčinu, Grockoj, mom Sopotu iznenada su oživela, u trenucima kada raste strah od nevidljivog virusa. Prodavnice rade i odlično su snabdevene, pre ćete tamo naći brašno i kvacas nego na Dorćolu ili na Vračaru. Svaki od tih vlasnika dućana, a mahom su bucmasti i neprekidno namiguju toliko da bi čovek pomislio da imaju tikove, veći je maher da pronađe deficitarnu robu od menadžmenta svih trgovinskih lanaca koji su okupirali prestonicu. Nekoliko poznanika su svakog vikenda odlazili na Avalu, valjda su zato rumeni kao jabuke, a od proglašenja pandemije preselili su se tamo sa svojim porodicama. Promenili su i nadmorsku visinu. S visokih spratova podigli su se još više, u dvorišta na većim nadmorskim visinama. Ionako rade od kuće. Imaju internet, kablovsku televiziju, „smederevac” i solidnu zalihu drva za grejanje. Ako zafali, u podrumu je sekirče, a u selu šuma.

U telefonskim razgovorima osećam kako su daleko živahniji od nas koji smo ostali. Oduševljeni su pomenutim gazdama seoskih prodavnica, kao da trgovci rade na Vol Stritu. Deca su im se preporodila na čistom vazduhu jer su kafići i klubovi zatvoreni, a kretanje unutar stanova postalo je isuviše teskobno za temperamentne tinejdžere. Mnogi klinci su punoletsvo proslavili u krugu porodice.

I kučići se šetaju po dvorištu slobodno, ne obazirući se na policijski čas, za razliku od mog bišona Bafija koji oseća da nešto danima nije u redu s njegovim gazdom. On laje kao da je šarplaninac, a ja cvilim jer se njegove fiziološke potrebe nikako ne poklapaju sa satnicom zabrane kretanja. Ako insistirate da vam odgovorim kako sam se snalazio, silazeći s osmog sprata kao Prle kad kreće u akciju moraćete da mi platite advokata.

Nije samo opasnost od zaraze bila ta koja je naterala ljude da se vrate na selo i tako, menjajući mesto prebivališta, koriguju i životne navike. Javne ili takozvane selebriti ličnosti to su učinile pre nekoliko godina, a koliko me sećanje služi jedna od pionirski koja je osvojila selo, ili mu se vratila, kako vam drago, bila je Vesna Zmijanac. Na Bukulji, gde ima veliko imanje i još veću kuću, nije otišla da miriše jorgovane. Slavna narodna pevačica je nedavno dala zanimljiv intervju, s tezama koje se poklapaju sa stavovima Noama Čomskog. To ne znači da će Vesna napraviti narodnjački hit o krahu liberalizma i slobodnog tržišta, kao pandemiji pohlepe, ali je, jednostavno, shvatila da život u metropoli ne štima.

Ako Vesni treba ideja za veliki hit, može joj poslužiti izjava briljantnog glumca Nenada Jezdića, koji se pre još petnaestak godina vratio u rodno selo Zabrdicu kod Valjeva, izjavljujući: „Ja sam seljak, a ne VIP”.

Sagradio je veliku kuću, počeo da vozi traktor, obrađuje zemlju i pravi rakiju. Osetio je da ga selo magnetski vuče da mu se vrati, a da ga pri tom zov predaka ne odvaja od njegovog pozorišnog i filmskog univerzuma. I jedna o najvećih gradskih faca Nikola Kojo, zbrisao je davno pre korone s Vračara u selo pored Sopota. Glumac koga mnogi zasluženo smatraju srpskim Marlonom Brandom samo je jedan od gradskih kauboja. I Vojić Ćetković sa suprugom Slobodom Mićalović i decom objavljuje na društvenim mrežama idilične seoske slike. I oni odoše. Novi seoski migrant je i Miloš Biković, najveća filmska zvezda u Rusiji, o Srbiji je suvišno govoriti. Negde je u unutrašnjosti, u domaćinstvu, na za mene nepoznatoj lokaciji, gde se dogovara o novim filmovima i serijama. Srećom da je policijski čas, inače bi klinke krenule u masovnu potragu za njim. Valjda zato toliko vremena provodi u šumi.

Nije samo korona naterala ljude da se vrate svome domu, svome rodnom selu. Bivstvovanje u Beogradu postalo je ionako nepodnošljivo. Za putovanje od centra do predgrađa potrebno je toliko vremena da ono mnogo pametnije može da se potroši ako se boravi na jednom mestu i miriše cveće. Ili eventualno kopa. Matematika je neumoljiva. O psihijatriji da i ne govorimo. Dva ili tri sata provedena u gradskom prevozu ili u kolima dnevno jednako je stresno i utiče na kardiovaskularni sistem. Što bi rekao Branislav Lečić – od toga može da se rikne. Isuviše smo života poklonili lažnoj predstavi o beogradskom načinu života. Vraćanje selu može se tumačiti i kao potraga za dobijenim vremenom. A vreme je novac, zar ne? To ne znači da ćete postati novi Dunđerski, ali nećete bacati pare na taksi, dostavu hrane ili večere u „Maderi”.

Uostalom, nije li Beograd pre Velikog rata imao 50 ili 100 hiljada stanovnika, u zavisnosti od toga hoćemo li pošteno priznati kada su, u opancima, došli pradeda i prababa. To će reći kako je današnja balkanska metropola bila zapravo poveće selo ili palanka na trasi „Orijent ekspresa”. Zato, kada čujem nekog rođenog Beograđanina koji se ponosi time kako su mu preci došli pre Turaka, kao da time stiče pravo na mesto u terazijskom ili vračarskom domu lordova, znam s kim imam posla.

Ali, šta je tu je. Oni koji s namerom dođu u veliki grad, a ima ih, odrekli su se mirne i romantične svakodnevice za kojom su sada masovno pošli Beograđani. Da li će se taj trend nastaviti posle korone? Sumnjam, početna euforija će ih proći jer da bi se živeo seoski život mora da se kosi, sadi, bere, popravlja kuća, seku drva, dok s ove strane brda svetli megagrad s haotičnim saobraćajem, blistavim i bogatim kvartovima i musavim, močvarnim predgrađima. Tako ćemo jezivo i klaustrofobično doba korone zapamtiti po jednoj lepoj epizodi: povratku čoveka tamo gde zapravo pripada, a to je priroda. Ali on je se odriče i uništava samoga sebe. Zato je Beograd jednako magičan i jednako uklet!