Most prijateljstva sa dalekom Kinom

Vest objavljena u medijima 20.03.2020. god. kako avioni Er Srbije kreću u Kinu da donesu neophodnu pomoć za borbu protiv virusa korona (pošasti koja nas je snašla), sigurno je mnoge dirnula i obradovala. Snimak hrabre posade koja poleće na poseban zadatak podsetila me je na ne tako davno razdoblje naše tužne istorije. Sećam se devedestih godina i objavljivanja sankcija našoj zemlji, godina izolacije koje su ostavile dubok trag na generacije koje su – od deteta do starog čoveka – osetile kako smo sami na svetu.

Duše su nam bile same i prazne kao i sad na početku pandemije kad nam je matica Evropa odbila molbu za pomoć i solidarnost u borbi protiv opakog virusa. Kad su nam bile ukinute prve sankcije u vezi letenja 1995. god. (uvedene krajem maja 1992. god.),  jedina zemlja koja nam je pružila prijateljsku ruku i u koju je JAT-ov DC-10 leteo bila je Kina.To je našem napaćenom narodu značilo da nije sam na planeti. Na žalost, druge zemlje nisu tad sledile taj primer. Drugi put su nam sankcije za letenje uvedene 1998. godine, jer se svet spremao za novi rat protiv nas.

24. marta 1999. god. krenulo je nepravedno i besomučno bombardovanje i razaranje naše zemlje.

29. marta 1999. god. osvanulo je lepo jutro. Zazvonio je telefon. Mog supruga, kapetana- instruktora na DC-10 zvao je neko iz JAT-a i saopštio mu da u najkraćem roku dođe na aerodrom da sa posadom odveze „desetku” u Bukurešt, kako bi izbegla uništenje od NATO snaga. Kroz pola sata je krenuo iz kuće. Zauvek ću pamtiti taj naš rastanak – „zbogom, ko zna da li ćemo se ikada više videti”. Bila je to mešavina tuge što napušta svoju kuću i porodicu u najtežim momentima i velikog ponosa što može nešto da učini za svoj voljeni JAT i svoju Srbiju. Stajala sam tako skamenjena na kućnom pragu sve dok nisam pogledom ispratila „eskadrilu” JAT-a, sa „desetkom” na čelu i više aviona B-737 iza nje. I opet taj osećaj samoće što razara dušu, koji po redu?

Rat se završio i letenje je obnovljeno. Kina je bila prva i jedina zemlja u svetu koja je dozvolila JAT-ovom avionu DC-10 da leti svoje redovne interkontinentalne letove, i tako je i ostalo sve do tužnog kraja našeg najvećeg aviona.

Pouke koje slede davno postoje u umotvorinama našeg naroda: zajedno smo jači; čovek ima dve ruke – jednu za primanje i drugu za davanje. Ne bude li čovečanstvo izvuklo pouku iz ove planetarne borbe protiv virusa kovid 19, bojim se da će prilika za opamećivanje u budućnosti biti sve manje.

Hvala Republici Kini na pravovremenoj podršci i pomoći. Naše dve zemlje, tako blizu, a tako daleko, spaja most prijateljstva, nadam se zauvek.

Omaž mom hrabrom suprugu kapetanu Jovanu Buti i njegovoj posadi na letu za Bukurešt 29. marta 1999. godine, u pauzi bombardovanja naše zemlje od strane NATO snaga – kapetanima Simonoviću, Jevđeviću, Belom, flajt inženjeru Nikoliću, i kabinskom osoblju.

Dubravka Buta,
Beograd