Moj put kroz lavirinte umetnosti

Potiče iz porodice intelektualaca. Iako nerado o tome govori, glumica Hana Selimović je ćerka poznatog novinara Bojana Selimovića, a pisac Meša Selimović joj je deda stric. Slobodni je umetnik, važi za osobu koja ne podleže šablonima i ne pravi kompromise. Oprobala se na filmu, televiziji, i u pozorištu, dobitnica je nagrada „Zoran Radmilović”, „Zlatni smeh”, proglašena je za glumicu godine u beogradskom Ateljeu 212. Smatra da je umetnikova dužnost da ponudi publici emociju i sadržaj koji će do nje dopreti. Nedavno je viđena u ulozi inspektora Divne Dukić u seriji „Besa” a sada u seriji „Tajkun” igra Jovanu, tužioca Specijalnog suda za organizovani kriminal. Da li je zadovoljna dobijenim likom? Šta joj kažu prijatelji... ?

– Veoma sam zadovoljna, imala sam isto osećanje i pre nego što sam pogledala snimljene kadrove, jer je način na koji smo radili doneo punu satisfakciju, bar meni, bez obzira na rezultat – kaže naša sagovornica. – Zadovoljna sam i kada gledam seriju, ali posebno sam radosna kada znam šta tek sve sledi. Mislim da sam celovito iskoristila svoj prostor u seriji i da sam zajedno sa rediteljom Miroslavom Terzićem, i, naravno, svim glumcima, uspela da postavim lik koji ostavlja upečatljiv i nedvosmislen dojam, iza koga se krije mnogo toga, što nije vidljivo na prvi pogled. Prijatelji mi govore prijatne opaske, cene pojavu takvog ženskog karaktera u domaćoj seriji. Ima i onih kojima se ne sviđa moja Jovana. Ili je ne vole još uvek.

Kako i zašto ste izabrali da budete glumica?
– Izabrala sam to u detinjstvu, jednostavno, to je bio unutrašnji poriv koji nisam nikada imala potrebu da preterano obrazlažem. Osećala sam da to tako prosto treba da bude. Vrlo rano. I to opredeljenje se nikada nije promenilo.

Ko su bili vaši uzori?
– Mislim da nisam nikada imala uzore. Bila sam okružena ličnostima koje sam poštovala, volela i divila im se. Valjda, na tom nivou je bilo postavljeno i moje vaspitavanje i sazrevanje.

Međutim, nisam nikad doživljavala ljude kao uzore. Samo kao neku vrstu stalne inspiracije. Vodilja su mi bile sopstvene ideje i želje. A ako govorim o nekim dominantim inspiracijama, rekla bih da su to onda bile sve snažne žene u mom životu. Od moje majke, pa nadalje. 

Beograd s tatinih ramena

Pričajte nam o svom detinjstvu. Prvim slikama koje pamtite?
– Pamtim Beograd s tatinih ramena, kafanu „Šumatovac“ i neprestani žamor iz njegove bašte (živim u Makedonskoj ulici), miris drveća i male bele cvetiće koji padaju na putu između crkve Svetog Marka i malog pozorišta „Duško Radović”, drvene skalamerije na Kalemegdanu na kojima učim, brat sa mačem od dva pruta povezanih kesom i nasmejana mama.

Osim glume, jedno vreme bavili ste se i pedagoškim radom. Bili ste asistent Nebojše Dugalića na privatnoj Akademiji umetnosti na kojoj ste i završili glumu…

– Da, taj posao sam napustila pre gotovo pet godina. Od Nebojše Dugalića sam naučila kako najmudrije s mojim temperamentom, a i dalje sa strašću, da prolazim mojim putem kroz lavirinte umetnosti.

Jednom ste rekli da je svaki čovek sazdan od svojih izbora…
– Upravo tako. Naši izbori čine našu ličnost. I onda kada to pokušavamo da izbegnemo i to je neki izbor. Sve odluke se utkaju u naše biće. To ne znači da postoje dobri ili loši. Samo prosto, postoje razni, i njihov splet čini osobu takvom kakva jeste. Uvek je, naravno, blagotvornije biti miran sa sopstvenim izborima. Makar u najvećoj mogućoj meri. To obezbeđuje dobar san.

Šta je sa pozorištem? Koliko je poznato, vrlo ste privrženi teatru…
– Pozorište je sada, kao što znate, zatvoreno i čeka bolje vreme, uostalom kao i svi mi. A ja sam mu privržena i u ovom odsustvovanju, jednako kao i uvek.

Da li zato retko prihvatate televizijske uloge?
– Ne, uloge na televiziji nisam prihvatala jer nije bilo šta da se igra. Serijski program je znatno napredovao i počeo da nudi jedan bogatiji, savremeniji i smisleniji sadržaj nego što je to ranije bio slučaj. Paralelno sa tom promenom, došla je i promena mog stava prema televiziji i učešću u TV projektima.

U drugom nastavku „Bese”

Hoćete li se pojaviti u nastavku „Bese”?
– Hoću, sa velikim iščekivanjem. Čujem da nas čeka pravi rolerkoster u daljem razvoju priče. Jedva čekam da se vratim na snimanje „Bese”, zahvaujući kojoj sam stekla više dragih prijatelja i saradnika.

Mnogi kažu da se ovoliko nije snimalo još od vremena partizanskih filmova… Kako komentarišete ovu „invaziju” serija?
– Odlično, dok traje treba iskoristiti svaki trenutak za pokušaj da se napravi nešto dobro i smisleno.

Po čemu ćete pamtiti seriju „Tajkun”?

– Po Miši, Radanu, Bjeli, Tihani, Banetu, Marku i svim drugim divnim ljudima koji su radili na ovoj seriji. Zaista, neka se svi osete prozvanim, bez izuzetka, po njima i njihovoj daru, i duhu ću najviše pamtiti ovaj rad.

Ne pitamo vas za ostale planove. U ovim okolnostima se, svakako, odlažu?
– Mislim da je trenutno prioritetni plan koji bi trebalo da nam je svima zajednički - zdravlje, naše lično i zdravlje ljudi oko nas. A kada ta najvažnija briga ostane iza nas, imaćemo mnogo posla. Onda će biti zaista važno okrenuti se unazad i počistiti ovo naše dvorište. Pa tek onda, planirati za dalje.