Misterije u gradu lavova

ZAPIS IZ UKRAJINE
Grad u kojem su rođeni takvi književni velikani kao Zbignjev Herbert, Adam Zagajevski, Stanislav Lem već i pre no što ga vidite budi nesvakidašnje slutnje i  maštarije.

Ali, moj ne sasvim običan osećaj da sam ovde već nekada davno boravio imao je neko dubinsko uporište u nečem pomalo zaumnom u meni (čemu su sumorni neoklasicističko-secesijski gradski, gotovo novosadski pejsaži samo doprinosili). Jer je, za mene, najzaumniji deo susreta sa ukrajinskom kulturnom prestonicom Lavovom, ipak, bio sadržan u smrti. Naime, u okolnim galicijskim brdima pre više od devet decenija ratovao je i poginuo moj predak Stevan Damjanov (Krležin ispisnik i takođe pitomac austrougarskog vojnog učilišta Ludoviceuma).

Lavov za početnike, pak, pre svega je grad mnogih misterija, bizarnih legendi i čudnovatih umetničkih i paraumetničkih znanja i veština.

Već na prvom koraku, u centru ispod kojeg protiče reka (zatrpana kada je u 19. veku projektovan gradski trg i zgrada Opere) – izložba pod nazivom „Lavovski lavovi“: Lavov i jeste grad lavova. Legenda kaže da su lavovi poput krvožednih ljubimaca ne tako davno naseljavali i ovaj deo Evrope (za Egipat je to već opšte poznato!). Ima ih i danas, na stotine: na grbovima i reljefima zgrada, u vidu česmi i fontana, ili statua na prilasku Zamku (koji sa kafkijanske visine gleda istovremeno u nebo, grad i – u daleki Had!).

Srpska ulica u centru

Manje se zna da se u drevnom Lavovu – osim proučavanja Talmuda i Kabale – negovala i umetnost alhemije. Jer, alhemija nije neka paranaučna i parafilozofska disciplina, već mistično Znanje u kojem je Kamen mudrosti, jedan od simbola spoznaje Lepote – kao i u umetnosti, uostalom. Legenda govori o tome da su krajem 16. veka ovde našli utočište učenici slavnog Teofrasta Paracelzusa, a ulazak u Apoteku-Muzej (tik iza Gradske kuće!) svedoči o tome da u toj legendi ima barem zrnce istine. Naime, u podrumima i lavirintima ovog zdanja odvijali su se alhemičarski obredi. Po načinu na koji su predstavljeni, ovaj muzej alhemije najbolji je i najautentičniji koji sam izvan knjiga video. Sačuvane su retorte i instrumenti koji su služili alhemičarima za eksperimente, njihovi rukopisi i tajanstveni simboli, čak i kabalističko znakovlje („alfabet“) kojim su šifrovali svoje formule i parabole.

Međutim, više od svega govori sama atmosfera ovih podzemnih odaja. Zastajem kod peći iznad koje su geme sa predstavom venčanja Device i Duha. Posude i epruvete različitih dimenzija – sa crtežima koje razumeju samo posvećeni! – mikrokosmički su odraz materice Univerzuma. Sprave za merenje, pripremanje i mešanje supstanci u njima pokazuju da je svaki čin stvaranja zapravo erotska igra (Božanska igra, doduše). Sjaj vatre vraća misao na Početak koji je, kako bi to sami alhemičari rekli, istovremeno i Kraj.

Da li slučajno ili ne, ali iz lavirinata ovog muzeja izlazi se u sam centar i to u ulicu koja se (niko ne zna od kada!) zove Srpska (samo je u Drugom svetskom ratu nakratko promenila ime i zvala se Hrvatska!). Ova ulica će nas dovesti i do bizarno-neodoljivog kafea „Grof Mazoh“ sa njegovom bistom na ulazu (u grofovim bronzanim džepovima radoznale prolaznice traže i pronalaze neke „mračne predmete želje“). Pošto je Leopold fon Zaher Mazoh boravio u Lavovu, logično je da kafić nudi bogat repertoar mazohističkih užitaka i tako podiže živi spomenik slavnom sugrađaninu. Čim izaberete mesto i sednete, izvlačite kartu i dobijate rekvizit koji će obeležiti vaš boravak u kafeu. Ja lično, iako ljubitelj literature Markiza de Sada, bio sam privezan lancem za tvrdi, nepomični sto kao da sam ušao u Mazohovu Veneru u krznu, a konobarica mi je donela škrinjicu punu poruka-fantazmi u koju sam mogao dodati i svoju.

Balzak na kaldrmi

Pošto sam na svoje pitanje da li je iko doslovno shvatio svu tu scenografiju dobio negativan odgovor, prešao sam u popularnu birtiju „Krijovka“ gde ne mogu ući samo Rusi i komunisti: osoblje u uniformama ukrajinskog (Banderinog) pokreta otpora, sa kalašnjikovima „na gotovs“, rado će vas – ako prođete tu prvu proveru – provesti kroz podrum uređen u stilu onoga što se kod nas nazivalo „partizanskim bazama“ (mada bi se moglo reći i „četničkim gnezdima“).

Izlazim na istu kaldrmu kojom je pre gotovo dva veka šetao Balzak i za razliku od njega, ljubitelja megaluksuznog hotela „Žorž“, radosno jedem soljanku, varenike i derune u nekoj vrsti narodne kuhinje „Puzata hata“ (u prevodu – „pun stomak“). Nijedan naš književnik, naučnik i intelektualac nije doživeo onu prisnu atmosferu Lavova ako nije u kultnoj „Čigri“ (kafe-galeriji-literarnoj tribini) popio „žive pivo“ (nešto nalik alhemijskoj smesi točenog piva i boze!) u društvu Ale Tatarenko i njenih studentkinja ili doktorandkinja: ona je pravi dobri duh srpske kulture u Ukrajini, prevodilac Crnjanskog, Kiša, Pekića, Pavića i mnogih autora moje generacije, predavač srbistike na Univerzitetu „Ivan Franko”.

Odlazim sa zluradim osećajem kako to nije mogao da učini Vuk Karadžić, pa je tako njegov boravak u Lavovu – kao i mnogih srpskih trgovaca i vojnika pre i posle njega – ipak bio nepotpun...