Kuda nas sve ovo vodi

U septembru ove godine navršiće se trideset godina od kako je Republika Srbija usvojila novi Ustav i time promenila državni i ustavnopravni sistem. Vratili su se višepartijski sistem i podela vlasti, nezavisno sudstvo, zagarantovana osnovna prava i drugi instituti savremene liberalne demokratije. No, ni tri decenije posle toga Srbija još nije uređena liberalna, odnosno ustavna demokratija.

Čini se da za proteklih trideset godina tek za period između 2003. i 2012. možemo da kažemo da je u određenoj meri ispunjavao neke od osnovnih preduslova postojanja liberalne demokratije. Osnovni uzrok je bilo stvarno postojanje podele moći u društvu, kao i određenog nivoa funkcionalne decentralizacije u kojoj su postojali jaki gradonačelnici, a da nisu bili članovi nijedne vladajuće stranke. Tada je postojalo pet do šest relevantnih stranaka sa nezavisnim izvorima finansiranja, bogati ljudi su podržavali različite stranke, postojala je jaka opozicija, medijski prostor je bio dosta raznovrsan i podeljen. Naravno, postojali su brojni problemi, poput korupcije, nefunkcionalnog pravosuđa, problematičnog pravca ekonomske politike, podrivanja sistema obrazovanja, porodične politike i druge „reforme” koje su stranci nametali, ali suštinski je postojalo političko tržište, nadmetanje i međusobna kontrola. Čak se dešavalo i da unutar jedne stranke (DS, povremeno i SPS) postoji ozbiljna konkurencija i decentralizacija.

Što se tiče devedesetih godina 20. veka, svojevremeno su vođene ozbiljne teorijske rasprave o tome kako se taj sistem može definisati: od diktature, sultanizma, do autoritarne, neliberalne ili izborne demokratije, itd. Moj prilog iznet u knjizi „Diktatura, nacija, globalizacija” govorio je o sistemu vladavine preko simulakruma. Osnovna ideja je da je Milošević, znajući da mora da uvede partijski pluralizam, konstruisao sistem u kojem su zaista nominalno uvedeni gotovo svi toposi funkcionalne liberalne demokratije, ali umesto da pusti da se sistemi i akteri autentično i autohtono razvijaju, on je na svim ključnim mestima konstruisao i postavio aktere koji simuliraju svoj posao, odnosno simulakrume. Tako je režim pravio svoje opozicione partije, svoje sindikate, svoje biznismene, svoje medije i svoje nezavisne medije itd. Kontrola opstajanja sistema simulakruma obezbeđivana je preko direktnog upravljanja sistemom sile (tajna i javna policija), najvećim delom ekonomskih aktivnosti i vladavinom nad medijskim prostorom.

Posle Dejtona Milošević je čak i od sopstvene partije napravio simulakrum, da bi svu realnu moć izvukao i premestio u interesnu grupu na čijem je čelu bila njegova supruga. Mira Marković je često ukazivala na kineski model razvoja kao na pravac u kojem bi Srbija trebalo da ide.

Ako se izuzme nominalni i sve manje obavezujući diskurs o evropskim integracijama, mnogo od tog sistema je obnovljeno posle 2012. godine. Zanimljivo je da su mnogi od tadašnjih aktera koji imaju iskustvo vođenja nelibelarne, izborne demokratije i danas na ključnim mestima (predsednik države, prvi potpredsednik vlade, vodeći medijski mogul, ministar odbrane), a da se kineski model primata efikasnosti i ekonomskog razvoja nauštrb vladavine prava i partijskog pluralizma ponovo ističe kao vredan pažnje.

Svakom iole pažljivijem posmatraču jasno je da ovaj sistem nema nikakve veze s funkcionalnom liberalnom demokratijom. Ono što je posebno zanimljivo i što je već nekoliko teoretiča primetilo, jeste da je suština sistema izmenjena bez ozbiljnijeg diranja ustavnopravnog okvira. To je ostvareno povratkom na sisteme kontrole iz devedesetih: kontrola bezbednosnog sektora uz upotrebu podataka o protivnicima koji se ne procesuiraju nego razvlače po medijima, zatim gotovo potpuna centralizacija i kontrola ekonomskih tokova (tako da ne mogu postojati ozbiljniji finansijeri drugih partija) i savršena medijska kontrola u kojoj se za opoziciju ostavljaju beznačajni džepovi.

Tako je u potpunosti oživljen onaj sistem simulakruma: nominalno sve postoji, ali u realnosti ništa od toga ne funkcioniše. Ne treba, na primer, da podsećam na brojne agencije poput REM-a, antikorupcijske ili poverenika za informacije, dovoljno je samo podsetiti se da Republičko javno tužilaštvo ne radi baš ništa. Podela vlasti apsolutno ne postoji u realnosti: ne samo skupština, nego je čak i vlada pretvorena u pomoćni organ predsedništva Srbije, gde je koncentrisana sva moć danas. Koliko je partijski sistem sveden na simulakrume, govori činjenica da je vlast morala da promeni izborni zakon kako bi bilo ko sem njih ušao u parlament. U Srbiji nakon osam godina vlasti SNS-a ne postoji nijedna opoziciona stranka koja bi po dosadašnjem zakonu sama mogla da uđe u parlament. A ako nezdovoljstvo građana ne može da se realizuje kroz institucije sistema, bojim se da nas sve više očekuju nemile scene koje prete i fizičkim sukobima.

Pitam se postoje li danas u društvu uopšte uslovi i volja da se slobodno i ozbiljno promisli gde smo posle tri decenije i kuda nas sve ovo vodi.

Naučni savetnik Instituta za evropske studije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista