Sećanje na poslednjeg srpskog maratonca

Meštani sela Bistrica, nadomak Petrovca na Mlavi, s nestrpljenjem iščekuju Olimpijske igre u Pekingu. Kako neki od njih objašnjavaju, ove igre za žitelje ovog kraja imaju poseban značaj, jer će posle 96 godina Srbija ponovo imati prilike da nastupi pod svojom zastavom, a ujedno će se svi podsetiti činjenice da jedan od prvih srpskih maratonaca upravo potiče iz ovog kraja. Kažu da će neka sportska nadmetanja pratiti u lokalnom kafiću i kafani, da će svi zdušno navijati za naše sportiste, ali i da će od svojih žena tražiti da tih dana malo „ostave na miru”.

Bistričani su se ovih dana memorijalnom trkom i otkrivanjem spomenika u centru Petrovca podsetili na legendarnog Dragutina Tomaševića. U organizaciji Sportskog saveza Petrovca, a pod pokroviteljstvom Olimpijskog komiteta i SO Petrovac, održana je trka na deonici dugoj 10.078 metara, a zanimljivo je da prva tri mesta nisu osvojili naši ljudi – već atletičari iz Etiopije, široj javnosti poznati po zahtevu za azil u Srbiji. Bez obzira na to što nijedan Srbin nije osvojio pehar, deca i žene su bacali cveće na stazu, dok su se trubači pobrinuli za dobro raspoloženje među učesnicima. U skladu sa sloganom „Nije važno pobediti, već učestvovati”, na manifestaciji su se pojavili i sedamdesetogodišnjaci, čak je trčao i seoski sveštenik. Prizor su ulepšali školarci, među kojima su najbrojniji bili iz OŠ „Bata Bulić” i Gimnazije „Mladost”, kojima su nastavnici davali podstrek da postignu što bolje rezultate i dokopaju se postolja.

Ipak, na manifestaciji je bio najsrećniji Radiša Rajković, potomak prvog srpskog maratonca, koji je njemu u čast podigao u centru sela spomen-česmu. Rajković, pomalo skromno, kaže da je srećan što se slavi ime njegovog rođaka i da mu je baba dok je bio dete često pričala o detaljima iz života Dragutina Tomaševića.

– Moja baba je bila njegova rođena sestra i moja porodica predstavlja najbliže naslednike. On se nije ženio. Imao je verenicu, ali ne znamo šta je bio sa njom, pa bih voleo da upoznam njene potomke. Saznao sam da sam imao tako slavnog pretka posle jedne trke u školi, kada sam osvojio prvo mesto i kada mi je rođaka rekla da nije ni čudo da sam pobednik kada mi je i babin brat bio trkač. Tada sam počeo da istražujem pojedinosti o njemu i saznao da je učestvovao na Olimpijskim igrama. Nastavio sam da trčim rekreativno, a kada sam bio u vojci, u kasarni „4. juli” na Voždovcu, takođe sam pobedio i kao nagradu dobio pretplatu na „Ilustrovanu Politiku” – kaže Radiša Rajković.

(/slika2)Jedino što je porodici Rajković ostalo od slavnog maratonca jeste prsten sa rubinom i nekoliko slika na kartonu. Ipak, u dokumentaciji su ostale zabeležene brojne anegdote u vezi sa Tomaševićem. U srpskim novinama je 1912. godine zabeleženo da su našeg maratonca, pošto je bio jedan od favorita, namerno trovali i da ga je spasla devojka, servirka, koja je videla šta se dešava, prošla pored stola gurnuvši Tomaševića i prosuvši čašu sa pićem uz reči: „Ne Srbine”. Interesantno je da se trkao 36 kilometara sa vozom „ćira” od Požarevca do Petrovca i pobedio ga, a taj detalj iz njegovog života prikazan je u filmu „Lajanje na zvezde”.

Priče o njemu u selu se prenose sa kolena na koleno. Kažu da je bio jak, dobar i pravi sportista. Kada je dolazio u selo iz Beograda, uvek je sa sobom nosio šećer u kockama. Oko sebe je okupljao decu, terao ih je da trče oko centra sela, a pobednik je dobijao od njega pun fišek šećera.

Neđa Rajković, potomak sestre čuvenog maratonca, objašnjava za „Politiku” da joj u školi niko nije verovao da je Dragutin Tomašević baš njen rođak, ali da je sve razuverila kada je u „Politikinom Zabavniku” izašla priča o njemu pod nazivom „Plašio se samo kauboja i Indijanaca”.

– Mnogi ne znaju da se on bavio gimnastikom i atletikom i učestvovao u svim takmičenjima koje je organizovao Olimpijski komitet. U Stokholumu je 14. jula 1912. godine, od 92 prijavljena maratonca zauzeo 37. mesto pretrčavši stazu za dva časa i 47 minuta – objasnila je Neđa Rajković.

Kao narednik srpske vojske, Tomašević je poginuo 1915. godine. Sahranjen je u rodnom selu, zajedno sa svojim sportskim trofejima, u porodičnoj grobnici na kojoj je zapisano „Sahranili su ga njegova majka i njegova hrabrost”.