Ponovo radi cirkus

Nakon gotovo dvomesečne pauze ponovo radi cirkus. Tako bi se nekako mogao sažeti izveštaj o zbivanjima u Srbiji nakon ukidanja vanrednog stanja. Najpre su, još tokom trajanja karantina, građani svake večeri u osam sati izlazili na terase i prozore i dugo aplaudirali. Onda su neki počeli da udaraju u šerpe i lonce i stvaraju buku. Nekoliko dana kasnije pojavile su se baklje na krovovima zgrada, pa su audio-efekti upotpunjeni vizuelnim. Da bi buka bila još veća, na terase su iznošeni zvučnici, a moglo se čuti i cičanje električnih gitara. Zvuk je uskoro počeo da se kreće, pa su s pokretnog razglasa nešto vikali. Jedan čovek je zbog toga plakao. Njegove suze dirnule su neke ljudi koji su došli da mu daju podršku.

S obzirom na to da je vanredno stanje još trajalo, morali su da plate kaznu. Onda je taj čovek njima dao podršku, pa su zajedno stajali ispred skupštine. Zatim su došli neki drugi ljudi koji su vikali na njih. Da im više ne bi naplaćivala kazne, država je ukinula vanredno stanje, a pošto su sada slobodno mogli da se okupljaju, ljudi to više nisu hteli. Jedan čovek koji je ljude pozvao da dođu ispred predsedništva rekao im je da idu kući jer ih nema mnogo. Sutradan je taj čovek, koga ranije ni silom nisu mogli da uvedu u skupštinu, iz nje iznet jer je unutra duvao u pištaljku. Usput je hteo da ponese i zastavu. U isto vreme neki drugi ljudi, koje niko nije zvao, šetali su u dugačkoj koloni ulicama protestujući, između ostalog, protiv vakcine koja još nije izmišljena. Sledeća tačka se izvodila na stepeništu skupštine. Bilo je mnogo guranja i vikanja. Jednom čoveku je iscepano odelo. Neki drugi čovek, koji nema odelo, seo je na stepenice da gladuje. To je video onaj čovek koji je zviždao u skupštini pa je i on postio od zore do zalaska sunca. Neki koji su se s njim svađali izneli su stolice pa su i oni gladovali. Popodne je došlo mnogo ljudi da ih gleda. Da ne bi međusobno cepali odeću između njih je stala žandarmerija. Sutradan su se svi razišli.

Tako bi događaje u Srbiji tokom poslednjih desetak dana videli posmatrači neupućeni u lokalna zbivanja. Mnogo veći problem imaju oni koji su upućeni, a posebno oni koji bi hteli da događajima daju smisao imajući u vidu mišljenje svih strana. Zaprepašćenost bi postala tim veća ako bi se onome što se moglo videti dodalo i ono što se moglo čuti, ali o tome drugi put.

Činjenice su svete, interpretacija je slobodna. Upravo borba za interpretaciju, tačnije za prostor za interpretaciju, predstavlja suštinu sporenja koje je izvazvalo gore opisanu papazjaniju i sveopšti pičvajz.

Opozicija tvrdi da nema pristup medijima, posebno javnim i naročito udarnim informativnim emisijama. Vlast tvrdi da se u tom pogledu ništa nije menjalo i da su isti uslovi i aršini važili i dok je sadašnja vlast bila opozicija, a opozicija vlast. Da stvar bude komplikovanija, u pravu su i jedni i drugi. To nije samo stvar utiska, nego i proverljivih brojki. Ukratko, predstavnici opozicije se retko mogu videti u udarnim informativnim emisijama. Istina je, međutim, da drugačije nije bilo ni pre desetak godina. Zapravo, analize pokazuju da je danas u apsolutnim brojkama opozicija manje zastupljena nego ranije. Međutim, kad se ima u vidu snaga opozicionih stranaka merena brojem poslanika, zastupljenost opozicije je pre 2012. bila neravnomernija.

Pojavljivanje opozicije na televiziji uglavnom je vezano za masovne proteste i individualne skandale koji se dešavaju u državnim institucijama i ispred njih, pa je verovatno i to razlog za čestu pojavu ovih performansa. Niko, međutim, ne želi da razgovara o tome kako da se ta situacija pormeni. Ono što naizgled čudi je nespremnost opozicije da jasno i nedvosmisleno, a ne samo načelno, postavi zahteve za ravnopravan, odnosno srazmeran tretman u javnim medijima. Prilika za to ukazala se prošle jeseni, kada su organizovani sastanci vlasti i opozicije uz posredovanje nevladinog sektora. Deo opozicije koji sada predvodi proteste napustio je te razgovore a da se nije čuo nijedan konkretan zahtev, odnosno predlog vezan za medijsku zastupljenost. Opravdanje za hitro povlačenje iz pregovora ponuđeno je u navodno kratkom roku koji je preostao do izbora. Tada je do izbora bilo devet meseci, pa tim čudnije izgledaju sadašnji zahtevi za odlaganje izbora do jeseni, odnosno za šest meseci. Sve to svedoči da opozicija zapravo nije zainteresovana za promenu vlasti na izborima, a kao opravdanje joj služi upravo medijska podzastupljenost. S druge strane, nespremnost vlasti da samoinicijativno pokaže spremnost na srazmernu zastupljenost opozicije u medijima plod je jednostavne računice da će time ostvariti bolji izborni rezultat.

Na ovaj ili onaj način obe kalkulacije su racionalne i sračunate na osvajanje vlasti, različitim sredstvima, ali u okvirima postojećeg sistema. Ono na šta, međutim, izgleda ne računaju ni jedni ni drugi jeste pojava društvenih pokreta, koji jačaju bez ikakve medijske podrške, a kojima racionalnost ne znači mnogo. Oni počivaju upravo na zagovaranju iracionalnosti, podsticanju i oslanjanju na strah i osećaj ugroženosti običnih ljudi od migranata, novih tehnoloških i naučnih dostignuća, skrivenih globalnih sila i nepravdi koje one čine. Dok sadašnji sukob vlasti i opozcije počiva na narcizmu malih razlika, na pomolu je tektonski sukob između sveta koji poznajemo i nekog drugog, kojem se tek naziru oblici koje treba istražiti.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista