Kako su smenjivali druga Marka

Povodom teksta o smeni Aleksandra Rankovića koji ste objavili 11. maja  dostavljam vam moja neposredna saznanja o tom događaju.

Tih dana, u proleće 1966. godine sam radio u Titovoj rezidencije u Užička 17. Iznenada je došla vojna komisija iz Zagreba i dovela  neke majstori koji su kopali kanale oko zgrade, a drugi su obijali zidove. „Šta radite majstori? ”, pitah radoznalo radujući se novim radovima. Odgovoriše mi grubo da gledam svoja posla. Pokupim se u mišiju rupu i odmah se uhvatim za tiganj. Tako i sutra i prekosutra. Vidim ja da oni majstori loše rade.  Kao da nemaju jasan zadatak, a pre svega nadzornici i nisu neki  majstori već oficiri za vezu, tj. stručni za postavljanje TV kablova i špijunskih „krtica”. Došli vojnim avionom iz Zagreba na čelu sa majorom Rašetom da pregledaju da li ima kablova za špijuniranje Titove rezidencije i gde vode. U stvari, tražili su „krtice”: da li se neko prikačio na postojeće kablove i da li oni vode do Rankovićeve rezidencije ili trećeg nivoa podruma „Palate Albanije” na Terazijama gde je, navodno, bio centar za kontršpijunažu. Sumnjalo se da se u tom podrumu nalazi centar za presretanje špijunskih linija koje su postavili tehničari Steve Krajačića po osetljivima mestima Beograda.

Radove je nadgledala partijska komisija na čelu sa generalom Ivanom Miškovićem, zvanim Brk.

Pronašli su oni te kablove lako, ali nisu pronašli da je bilo zloupotreba, tj. „krtica”.  Ti kablovi nisu bili dovoljni. Sve vreme dok se to kopalo i štemovalo, Tito je dovodio jednog po jednog rukovodilaca i objašnjavao im nasamo, kako ga je Ranković prisluškivao, ali i da je i njega – tog druga rukovodioca – prisluškivao.

Naravno, rukovodilac nije znao gde je i šta je rekao, čak i da nije nešto ružno rekao, moglo je da se montira pomoću seckanja magnetofonske trake i nastavljanja tj. nalepljivanja i ponovnog presnimavanja. Pri tome rukovodilac nije imao u vidu da su tadašnje špijunske trake sve krčale, a glas na snimku je zvučao kao da se govorili iz bureta, tako da nisu mogli biti dokaz na sudu. Ali kad dođe do suda sve je gotovo. Takav gost „ je bio pripremljen za Brionski plenum, ili će se odlučivati o njegovoj  glavi, ili o Rankovićevoj… Naravno, svi su „legli na rudu” i to su bili oni bukači koji su najviše napadali Rankovića na Brionima.

Posle par godina se Ranković poverio piscu i političaru, Dobrici Ćosiću, sledećim rečima: „Ja sam sve znao šta oni rade, ali nikada to nisam zloupotrebio. Smatrao sam da rade za dobrobit Jugoslavije, a pre svega da su to ljudi i da imaju pravo na svoj stav...”

Nebrojano puta sam bio svedok kada su se prisluškivali razgovori u restoranima, tj. ozvučili bi se stolovi, vaze sa cvećem, karamfili. Nikola Mandić, Titov sekretar, je u njegovo ime tražio od Udbe 1961. da se ozvuči Titov kabinet u SIV-u. Takođe i Kardelj je tražio da se ozvuči njegov kabinet. Ozvučenje Belog dvora je nadgledala Jovanka Broz.

Ranković je spasao život Titu nekoliko puta. Nesporno je da je prilikom nemačkog vazdušnog desanta na Drvar, 25. 5. 1944. g. preuzeo komandu, odbranu Titove pećine u kojoj je bio naš štab i to u trenutku kada je Tita spopala panika. Naime, pećina se nalazila iznad Drvara i Tito, kao i drugi rukovodioci u selu gledali  su kao sa tribina stadiona kada hiljade padobranaca „padaju” na Drvar koji je praktično bio nebranjeni grad u kome su se nalazili partizanska bolnica i oficirska škola.

Mića Stojanović, kuvar
Beograd