Zapad je predviđao vlast prosovjetske ekipe

„Začuđuju, pogotovu iz današnje perspektive, i pogrešna predviđanja Zapada o ishodu sukoba – ne samo ona svima dostupna predviđanja, iskazana u sredstvima informisanja, nego i ona s diplomatskih prijema i iz diplomatskih kancelarija, koja su, mada u ograničenoj meri, bila dostupna jugoslovenskoj vladi: svi su se – koliko je meni poznato – slagali u predviđanju skorog pada jugoslovenskog režima. Ali treba priznati: većina je predviđala dolazak na vlast prosovjetske ekipe, a ne pristalica bivšeg kraljevskog režima.

No, ja sam i to – te shematične i nerealne prognoze, spomenuo više kao suprotnost osećanju i uverenju koje je prevladavalo u Jugoslaviji, nego kao upotpunjavanje celine moje priče. Niko u jugoslovenskom vrhu – bar ne oni koji su bili za otpor Sovjetskom Savezu, nije sumnjao u održanje vlasti. (...)

Mi smo slutili, pa i zaključivali ono što se danas naveliko zna – ponajvećma iz referata Hruščova na 20. kongresu KPSS – da je Staljin bio u zabludi, verujući da će do preokreta u Jugoslaviji doći iznutra, akcijom „zdravih snaga” u partiji, odnosno – kako se on izrazio pred Hruščovom – da je dovoljno da on mrdne prstom pa da Tito padne.

Našu uverenost u održanje pojačavalo je stanje u partiji, a pogotovu raspoloženje u narodu. (...)

Nekomunist, odnosno običan jugoslovenski građanin, nije imao dilema i čitav spor je za njega bio takoreći prirodan, a pogotovu prihvatljiv – makar grozio i sovjetskom intervencijom: pritisci i vojne intervencije velikih protiv malih „neizbežno”, stoletno su stanje – pogotovu na Balkanu.

Zbog toga u širokim, nepartijskim slojevima sukob sa Sovjetskim Savezom ne smo što nije izazvao ni zabune ni kolebanja, nego je prihvaćen s nagonskim oduševljenjem – kao jedan od onih prelomnih trenutaka koji život nacija usmeravaju novim, svojim i zdravijim smerovima. To predosećanje naroda se nije sasvim obistinilo, ali nije sasvim ni iznevereno: Jugoslavija je tada, sa svim nedoslednostima i opterećenjima, ipak zakoračila svojim putem. A to će takođe biti početak otpadanja od sovjetskogcentra i drugih komunističkih partija: takvo nešto smo mi u vođstvu slutili, pa i predviđali, mada se u našoj svesti to tada manje javljalo kao „nacionalni put”, kao „nacionalni komunizam”, nego kao „nove forme”, novi putevi socijalizma... Svi izveštaji koje smo dobijali iz unutrašnjosti, kao i iz Beograda, govorili su o jednodušnosti naroda i podršci Centralnom komitetu, odnosno otporu pritisku Sovjetskog Saveza. I sam sam se u to uveravao, kud god sam putovao (npr. u Crnu Goru ili po selima oko Beograda); svuda nedvosmislena i čvrsta podrška „običnih”, neideologizovanih ljudi. Čak i iz redova dojučerašnjih protivnika... Kod mene je tih dana došla radi neke intervencije Buba Gašić, supruga Jola Gašića, u čijoj sam vili ranije stanovao: Jole Gašić je bio negdašnji šef kabineta kraljevskog predsednika vlade Milana Stojadinovića – prava pravcata beogradska buržoazija i „reakcija”. Gđa Gašić se nije mnogo razumevala u politiku – za nju je to bila neka vrsta kockarske snalažljivosti. Ali njen suprug se razumevao, već i otud što je bio finansijski stručnjak – uzgred budi rečeno, ja sam mu pomogao i da se zaposli. On je bio iz središta „ostataka ostatka” bivših režima. I gđa Gašić mi je tada rekla: Samo nek Rusi tu ne gospodare – vi ste naši, kakvi ste da ste... – Slično je govorila Koči Popoviću njegova majka – takođe „buržujka” i „reakcionarka”.

Milovan Đilas: „Vlast i pobuna“, Beograd, 1991.