Запад је предвиђао власт просовјетске екипе

„Зачуђују, поготову из данашње перспективе, и погрешна предвиђања Запада о исходу сукоба – не само она свима доступна предвиђања, исказана у средствима информисања, него и она с дипломатских пријема и из дипломатских канцеларија, која су, мада у ограниченој мери, била доступна југословенској влади: сви су се – колико је мени познато – слагали у предвиђању скорог пада југословенског режима. Али треба признати: већина је предвиђала долазак на власт просовјетске екипе, а не присталица бившег краљевског режима.

Но, ја сам и то – те схематичне и нереалне прогнозе, споменуо више као супротност осећању и уверењу које је превладавало у Југославији, него као употпуњавање целине моје приче. Нико у југословенском врху – бар не они који су били за отпор Совјетском Савезу, није сумњао у одржање власти. (...)

Ми смо слутили, па и закључивали оно што се данас навелико зна – понајвећма из реферата Хрушчова на 20. конгресу КПСС – да је Стаљин био у заблуди, верујући да ће до преокрета у Југославији доћи изнутра, акцијом „здравих снага” у партији, односно – како се он изразио пред Хрушчовом – да је довољно да он мрдне прстом па да Тито падне.

Нашу увереност у одржање појачавало је стање у партији, а поготову расположење у народу. (...)

Некомунист, односно обичан југословенски грађанин, није имао дилема и читав спор је за њега био такорећи природан, а поготову прихватљив – макар грозио и совјетском интервенцијом: притисци и војне интервенције великих против малих „неизбежно”, столетно су стање – поготову на Балкану.

Због тога у широким, непартијским слојевима сукоб са Совјетским Савезом не смо што није изазвао ни забуне ни колебања, него је прихваћен с нагонским одушевљењем – као један од оних преломних тренутака који живот нација усмеравају новим, својим и здравијим смеровима. То предосећање народа се није сасвим обистинило, али није сасвим ни изневерено: Југославија је тада, са свим недоследностима и оптерећењима, ипак закорачила својим путем. А то ће такође бити почетак отпадања од совјетскогцентра и других комунистичких пaртија: такво нешто смо ми у вођству слутили, па и предвиђали, мада се у нашој свести то тада мање јављaло као „национални пут”, као „национални комунизам”, него као „нове форме”, нови путеви социјализма... Сви извештаји које смо добијали из унутрашњости, као и из Београда, говорили су о једнодушности народа и подршци Централном комитету, односно отпору притиску Совјетског Савеза. И сам сам се у то уверавао, куд год сам путовао (нпр. у Црну Гору или по селима око Београда); свуда недвосмислена и чврста подршка „обичних”, неидеологизованих људи. Чак и из редова дојучерашњих противника... Код мене је тих дана дошла ради неке интервенције Буба Гашић, супруга Јола Гашића, у чијој сам вили раније становао: Јоле Гашић је био негдашњи шеф кабинета краљевског председника владе Милана Стојадиновића – права правцата београдска буржоазија и „реакција”. Гђа Гашић се није много разумевала у политику – за њу је то била нека врста коцкарске сналажљивости. Али њен супруг се разумевао, већ и отуд што је био финансијски стручњак – узгред буди речено, ја сам му помогао и да се запосли. Он је био из средишта „остатака остатка” бивших режима. И гђа Гашић ми је тада рекла: Само нек Руси ту не господаре – ви сте наши, какви сте да сте... – Слично је говорила Кочи Поповићу његова мајка – такође „буржујка” и „реакционарка”.

Милован Ђилас: „Власт и побуна“, Београд, 1991.