Jubilej SDA – poruka komšijama

Srbi u BiH bi trebalo da se odreknu Srbije, Hrvati – Hrvatske, svi da se učlane u SDA i da pod vođstvom Bošnjaka brane Bosnu – to je, zbirno, poruka koju je Bakir Izetbegović uputio komšijama na prošlogodišnjem partijskom kongresu, i onomad dopunio povodom tridesetogodišnjice partije na čijem se čelu nalazi posle oca Alije i rođaka Sulejmana Tihića.

U obraćanju, zbog pandemije TV linkom, Bakir je već u prvom pasusu sažeo celu poruku:

„Kada kažem naš narod, ne mislim samo na Bošnjake, mislim na sve one koji nemaju rezervnu domovinu... Na sve one koji su, zajedno s Bošnjacima, branili i spremni su da ponovo brane teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje... Njenu bit, koju je rahmetli Alija Izetbegović opisao kao ’vjeru da različite vjere i kulture mogu živjeti zajedno’.”

Pre svega, pejorativnu sintagmu „rezervna domovina” iskonstruisali su muslimansko-bosanski ideolozi i odavno je uneli u bosanski politički diskurs, a odnosi se na Srbe i Hrvate starosedeoce u BiH i njihovu rodoljubivu vezanost na Srbiju i Hrvatsku, gde živi većina njihovih sunarodnika. „Srbi seju u Bosni, a vremensku prognozu gledaju na beogradskom TV dnevniku”, govorili su prekorno Muslimani još pre rata. Mogli su dometnuti i da su čitali „Politiku” i „Novosti”, odnosno „Vijesnik” i „Slobodnu Dalmaciju”, a ne „Oslobođenje” i „Večernje novine”, da su navijali za Zvezdu i Partizan, odnosno za Dinamo i Hajduk, a ne za Željezničar i Sarajevo, i još mnogo toga. Ali, bože moj, realnost je da na obe obale Drine žive Srbi – jedna nacija, jedna vera, jedan jezik, jedna istorija, kultura, tradicija, identitet, koji je neprirodno presečen raspadom Jugoslavije do kojeg su doveli i Bošnjaci. Da im Srbija ne bi bila rezervna domovina, Srbi u BiH stvorili su Republiku Srpsku.

Ko bi onda, po Bakiru, bili „svi oni koji su, zajedno s Bošnjacima, branili i spremni su da ponovo brane teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje”? Srbi, kao ni Hrvati, sem malobrojnih izuzetaka, niti su branili niti su sada spremni da je brane. Koliko je poznato, ti saborci u ratu bili su jedino mudžahedini koji su dobili državljanstvo i formirali porodice u četiri bošnjačka kantona u FBiH. Sudanci, Saudijci, Alžirci i drugi zaista nemaju rezervnu domovinu: u svoje bliskoistočne zemlje ne mogu natrag jer se nalaze na poternicama kao islamski teroristi. Za utehu Bakiru povodom jubileja SDA, moglo bi i drugačije da se računa. Srbi i Hrvati su bili spremni i biće opet da brane Srpsku i „Herceg-Bosnu”. Zajedno čine oko polovine stanovništva u BiH, a srpski entitet i hrvatski kantoni obuhvataju oko 75 odsto teritorije BiH. Dakle, neka se Bošnjaci na čelu SDA s njenim predsednikom pobrinu za onu četvrtinu koju kontrolišu i suverenitet Bosne i sto odsto njene teritorije biće bezbedni.

Najzad, i o poslednjoj rečenici prvog pasusa: „Bit Bosne koju je rahmetli Alija Izetbegović opisao kao ’vjeru da različite vjere i kulture mogu živjeti zajedno’.” On, dakle, pominje samo „različite vere i kulture”, ali ne i narode, odnosno nacije. Ta finesa asocira na osmanski sistem mileta, koji je, ne samo u okupiranoj BiH, tolerisao neislamske religije. Tu „toleranciju” bošnjački autori svesrdno hvale, a neoosmanista Ahmed Davutoglu čak i preporučuje, iako je podrazumevala da pravoslavne crkve moraju da budu ukopane da ne bi nadvisile džamije, zvona nisu smela da zvone, izrabljivani pravoslavci su bili građani drugog reda, prevera na islam donosila je materijalne i statusne privilegije.

Alija je iznosio kontradiktorne stavove zavisno od situacije, što je za širu publiku narodski tumačio: „Prije podne mi se čini onako, a po podne ovako”. Govorio je, recimo, i da će „Muslimani uzeti onoliko Bosne koliko mogu prosperitetno kontrolisati”, i da „nema Bosne ako je neće Srbi i Hrvati”, i da se „više ne bori za Bosnu nego za opstanak Muslimana”, ali i da je „SDA građanska stranka” i da zato „u nazivu nema nacionalni predznak”, te da lično „predstavlja sve Bosance i Hercegovce”.

Bakir je odlučio da razvije baš ovu poslednju, najnerealniju i najneproduktivniju babinu ketmansku tezu, pa je već na prošlogodišnjem kongresu najavio „otvaranje vrata SDA za sve bosanske patriote, bez obzira na vjeru i naciju”. Svestan da ni Stambol (Ankara), ni Teheran, ni Rijad nemaju kapacitet da mu stvore islamsku državu, a da je SAD, još manje EU, neće ni kao fildžan Muslimaniju od četiri kantona, Bakir razvija fantaziju o jedinstvenoj BiH s većinskom demokratijom u kojoj će odlučivati bošnjački narod, kao najbrojniji.

Simptomatično, iako su mu tokom polusatnog izlaganja bila puna usta Bosne, koliko i SDA, baš ni jedan jedini put nije nacionalnim imenom spomenuo Srbe i Hrvate, nego ih tek bezlično podrazumeva u aluzijama i metaforama. Elem, on celu Bosnu vidi bez Srba i Hrvata. Da li ih zamišlja preseljene u „rezervne domovine” ili kao Bosance učlanjene u SDA? Kako je krenuo, možda do jeseni, za kada je odgodio proslavu jubileja SDA, Bakir dođe na ideju da svi Srbi i Hrvati pređu na islam kako bi Bosna postala jedinstvena.

Uostalom, u Islamskoj deklaraciji piše: „Islamski pokret bi trebao i može početi preuzimati vlast čim je moralno i brojčano dovoljno jak da može oboriti ne samo postojeću neislamsku vladu, nego i izgraditi novu islamsku.” Babo Alija, kome je posvećeno 10 od 30 minuta Bakirovog izlaganja, pred komunističkim sudom se branio da su to „samo snovi jednog vernika i da se nigde ne pominje Bosna”. Sin Bakir smatra da više nema potrebe ništa da prikriva: Islamska deklaracija je zvanični dokument SDA a on je, kako veli, drži na radnom stolu. Ugledni sarajevski novinar na radu u SAD Kemal Kurspahić komentariše: „Vladajuća bošnjačka partija, koja voli da se busa u patriotska prsa predstavljajući se kao predvodnik ’probosanskih snaga’, ovih se dana – uz 30 godina svog osnivanja – pokazala više kao element razgradnje nego jačanja bosanske države”.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista