Sve može da se promeni za jedan dan

Posle prisilne pauze zbog pandemije, ekipa „Eksploziva” ponovo je na okupu i na terenu, u svojim istraživačkim pohodima. Urednici Marija Prebeg i Dejan Vučenović saglasni su u jednom: valjda je svaki čovek na planeti shvatio da ceo svet može u trenutku da stane i da ne postoji ništa bitnije od zdravlja. Da neki problemi, zapravo, i nisu prave nevolje. Da su nam neke potrebe izmišljene i naturene a ciljevi nebitni i lažni. Došlo je vreme preispitivanja civilizacijskih tekovina i uspostavljanja novog sistema vrednosti u čijoj suštini bi trebalo da budu briga o čoveku, porodici, ekologiji... Svako za sebe bi morao da preispita sopstvene slabe tačke...

Zanemarivani heroji

– Proteklih nedelja svojom dužnošću smatrali smo da treba da ukažemo na heroje epidemije u Srbiji – kaže Marija Prebeg. Zato se u prilozima razgovaralo sa ljudima čija su zanimanja godinama zanemarivana, koja su deficitarna, a koja su nas spasavala tokom krize.

U emisiji „Eksploziv”, koja se poslednjih deset godina emituje od ponedeljka do petka u 18.50, a bavi se raznim problemima i fenomenima, kao i životnim sudbinama, sada su prikazivane priče o lekarima, medicinskim sestrama, kasirkama, taksistima, volonterima…

Jedna od saradnica, novinar Nataša Keravi, veli da nas je situacija u kojoj smo se svi našli od izbijanja epidemije virusa korona podsetila koliko je važno imati informacije u pravo vreme. Zatim, kakva je razlika između borbe za život i, u tim trenucima, nepristojno negodovanje što se ne može u kafić ili teretanu.

– Nadam se da su mnogi shvatili, ono što smo i mi spoznali radeći emisiju. Da sve, ali, stvarno sve u životu može da se promeni za jedan dan – zaključuje Nataša Keravi.

Novo odelo za fenomene

– Fenomene koje „Ekploziv” istražuje, korona virus je obukla u novo odelo i otvorila niz novih pitanja sa kojima se, svi, prvi put susrećemo. Za početak, još sa sigurnošću ne možemo reći kako će emisija u budućnosti izgledati, odnosno da li ćemo moći ljudima da ulazimo u kuću, da se s njima rukujemo, grlimo, igramo se sa decom... Nama su sagovornici nepoznati ljudi koji na kraju dana često postanu naši prijatelji – kaže novinarka Bojana Katić, i naglašava da će biti izazov da se prenese bliskost priče sa maskama na licu. Socijalna distance neće i ne sme biti prepreka da se prenese emocija i nezaboravne životne priče kao do sada.

Zato novinar Maja Obradović prepričava prvo snimanje van Beograda, nakon dva meseca vanrednog stanja.

– Posle vožnje od 151 kilometara, stižemo u Ljuboviju, gde nas čeka sagovornik. On nasmejan, pun poverenja pruža mi ruku, pružam i ja nju, instiktivno, uz osmeh i sa zakašnjenjem setih se virusa, da je rukovanje zabranjeno – priznaje Maja Obradović.

Novinar Jelena Kikić objašnjava da su njeni govornici do sada uglavnom bili stari, deca, socijalno ugroženi ili vrlo aktivni ljudi, i da se svi ubrajaju u rizičnu kategoriju.

– Nosimo maske i rukavice i sagovornik i ja, a teško je prikazati nečija osećanja kada se lice ne vidi – dodaje Jelena Kikić. – Problemi i situacije s kojima se ljudi suočavaju su ostali isti, ali pristup je izmenjen.

Šta publika želi da vidi? Ako pođemo od samih sebe, pretpostavlja se da će u narednom periodu gledaoci više želeti da ih nasmejemo, a manje rastužujemo.

Ovi mala ali probrana novinarska ekipa, koja je dobila bezbroj nagrada, duboko veruje u to da publika voli „Eksploziv” zbog toga što je ljudski i iskreniji od ulepšanih tekstova pi-ar zvaničnika. Ovih dana, kada nevidljivi neprijatelj još uvek preti sa svih strana, ono što će možda još više želeti jesu dostojanstvo, poštovanje, razumevanje za novonastale situacije i ljude koji su doživeli lične i porodične tragedije, prošli kroz bolest sa trajnim posledicama.

Novinar Jasna Janković je često putovala prethodnih godina i nada se da će uskoro situacija dozvoliti i putovanja u inostranstvo da bismo, kako kaže, „onima koji prate emisiju na Prvoj televiziji ponovo donosili i reportaže iz sveta”.

Svi se tome nadamo.

Samo selo Srbina spasava

Kada je urednik Dejan Vučenović pre deset godina obilazio administrativnu granicu sa Kosovom, sasvim slučajno, postao je svedok gašenja jednog srpskog sela.

– Kamion je satima čekao da Dragislav i Natalija, poslednji stanovnici planinskog sela Maglovo,uzmu poslednju vrednu stvar iz njihovog doma i krenu put Kuršumlije. U taj kamion je stalo sve ono što su stvorili za šezdeset godina braka. Katanac na vratima, slavska ikona u rukama i suze u očima. Tako su se oprostili od sela koje od tog trenutka više ne postoji – kaže naša sagovornik. – Prema istraživanju SANU, od 4.600 sela, koja čine 80 odsto teritorije Srbije, 1.200 ostaje bez stanovništva a 200 je već zamrlo. U brojkama to je 400 hiljada hektara napuštene zemlje i 50 hiljada zakatančenih kuća. Ruine i ruševine nekadašnjih škola služe još samo kao oglasni prostor za one koji su „otišli”. Ili da se prebroje oni koji su još uvek tu. Kao kulise za poslednji čin predstave koja bi se mogla zvati život ili smrt srpskog sela.

Deset godina kasnije, evo, desila nam se pandemija. I ponovo su srpska sela oživela. Zapravo, kad god je teška ili krizna situacija, ratovi, sankcije, bombardovanje, glad ili virus setimo se našeg porekla i nekih zaboravljenih seoskih kuća naših predaka. Zato smo u večerašnjoj emisiji „Eksploziva”, 19 sati, (petak, 29. maj) istraživali: zašto imamo takav odnos prema zemlji koja nas hrani i da li bi čuvena četiri ocila ili četiri „S”, sa našeg grba zapravo trebalo da znače Samo Selo Srbina Spasava.