Volim te, ni ja tebe

Ove godine virusa korona u Beogradu zasigurno neće biti onih „džambo” reklamnih plakata sa sloganom „tako lijepa, a tako blizu”, koji pozivaju na godišnji odmor na jadranskoj obali. Već godinama, eto, gotovo cela Srbija letuje na ostrvima grčkog arhipelaga Kikladi. Santorini, Mikonos, Paros, Milos, Sifnos, Amorgos, Folegandros… Pa, onda Krf, Krit, Zakintos, Rodos... Hodaš po dugim peščanim plažama čija zrnca peska neodoljivo podsećaju na granule homeopatije. Pravi tepih. A tek plavo Jonsko i Egejsko more. Raj božji!

Naravno da ne možemo da budemo zločesti i da kažemo da jadranska obala nije lepa. Kako neće biti kad je venecijanska republika iza sebe na njoj ostavila sve same dragulje arhitekture. Plaže su druga priča. Em su malene, em po kamenim belim oblucima koji ti bodu tabane skačeš kao kengur dok se najzad ne dočepaš mora.

Sećam se onih vremena kad su Česi svojim „škodama 1.000 MB” („hiljadu malih briga”) dolazili u Dalmaciju. Kako je kod te „škode” prtljažnik bio napred, prednje gume bi gotovo „legle” zbog težine tereta. A kako i ne bi. U gepeku behu na desetine konzervi, a uz to i nekoliko šatora koje je valjalo u Dalmaciji prodati da bi produžili letovanje. Budući da im je zemlja bila članica Varšavskog pakta, na Jadran su mogli doći samo svake treće godine.

Još mi nije iščilelo iz prisećanja kad mi je jedna Čehinja tih godina rekla da su morali od banaka da traže „devizno obećanje”. Potvrdu da će dobiti određeni (posve mali) iznos deviza za putovanje. Inače, Česi su u ono vreme bili pravi „maheri” dalmatinskih plaža. Preko noći bi na plaži ostavljali tri peškira kao znak da su rezervisali mesta.

Prvi peškir bi postavili u neposrednoj blizini mora. Drugi na sredini plaže. A onaj treći i najvažniji – u hladovini borova. Kako se zemlja okreće oko svoje zamišljene ose, te i sunce menja položaj, tako i oni skaču s jednog peškira na drugi. Međutim, problem bi nastao kad bi im neko, dok su se kupali, zauzeo mesto sklonivši peškir.

Danas su druga vremena. Češka i Slovačka su u EU. Živi se bolje. Današnja „škoda” ima motor napred i neodoljivo podseća na „pasat”, svog brata, njenog novog gazde „Folksvagena”. U Parizu ogroman broj taksista vozi „oktaviju” i kažu mi da su njome vrlo zadovoljni.

U ovoj eri nacionalizma i šovinizma što se poput povodnja sručiše na prostore bivše Jugoslavije, stanovnici Srbije zaobilaze Jadran „u širokom luku”. Iskreno, kome je do toga da odvoji pozamašnu sumu novca za godišnji odmor pa da se uopšte ne odmori? Ne verujem da neko takav uopšte postoji. Da li da priča na engleskom, a ne na svojoj ekavici, da bi na plaži bio miran i bez mrkih pogleda svog hrvatskog komšije? Ima već podugo kako je letovanje na Jadranu za Srbe postalo prava pravcata mora. Ne more.

Šta se to događa s ova dva naša najveća naroda, Srbima i Hrvatima? Koji cela „tri dana i tri noći” mogu ćakulati a da im pri tome ne treba nikakav prevodilac. Ko to ugasi svetlo u srpsko-hrvatskim odnosima? Nikako ne bih rekao da je mržnja posredi. Pre bih taj njihov zajedničkom istorijom opterećeni odnos stavio u kontekst – velikog inata.

Ne samo Srbi i Hrvati, nego i ostali narodi iz „jugosfere” poznati su kao velike „inadžije”. Zašto – ne znam. Ko im je to i kad stao na žulj? Osmanlije? Austrougari? Da su Srbi, recimo, hipokriti kao što su ljudi na evropskom zapadu, siguran sam da bi u komunikaciji imali mnogo manje problema. I da bi pregovori s Briselom oko ulaska u EU išli glatko. Ali takvi smo kakvi smo. Direktni. Zasad nam, eto, za rukom nikako ne polazi hipokrizija. Što na umu – to na drumu. Lako planemo. I jedan drugome, bez kočnice, sve „saspemo u lice”.

Politika se na ovim prostorima pobrinula da se ljudi iz bivših jugoslovenskih republika, sad država, drže na propisnom odstojanju. Da ne vole baš mnogo kad čuju„ijekavski”, a ovi drugi „ekavski”. Belo ili bijelo. U čemu je razlika? Nekad, sećam se, postojala je jezička tolerancija. Poslao bih tekst u neke novine koje izlaze u Srbiji i on bi izašao onako kako sam ga i napisao. Dakle, na ijekavici. I suprotno, tekst napisan ekavicom takav bio bi objavljen u štampi ijekavice. Međutim, to zadugo više ne postoji. Gde je i zbog koga je puklo?

A šta tek reći za stanje u ekonomiji „regiona”? Hoćeš-nećeš, kad-tad nam valja priznati da je reč o posve prirodnoj i bezuslovnoj povezanosti i isprepletenosti ekonomskih veza na ovom malenom geografskom prostoru. Krajnje je vreme da se ovi naši dozlaboga tvrdi, ponosni i inadžijski narodi iz centralne Evrope (ne, kako neki na zapadu kažu, „istočne”) upitaju „koliko je sati u njihovim odnosima”.

Bojim se da ne ostane opet i sve baš kao naslov one nezaboravne francuske pop-melodije „Je t’aime, moi non plus” („Volim te, ni ja tebe”), koju je za samo jednu noć, na nagovor zanosne Brižit Bardo, s kojom je bio u kratkotrajnoj ljubavnoj vezi, komponovao neosporni šef francuske pop-scene šezdesetih godina, pevač i kompozitor ruskog porekla, slavni Serž Genzbur.
(Autor je diplomirani žurnalista i profesor sociologije)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista