Obračun sa zabludama

„Romansa”, jedan od poslednjih dramskih tekstova Dejvida Memeta,napisan 2005. godine, sarkastično razobličava žanr sudske drame, često eksploatisan u filmu i na televiziji. Postavljajući u centar radnje jedno groteskno suđenje, pisac se obračunava sa gomilom zabluda, u domenu globalne politike, religije, nacionalnog i seksualnog identiteta, istorije kulture. Tekst jeste beskompromisno parodičan i krajnje kritičan prema nizu društvenih stereotipa, ali nije među najboljim Memetovim komadima, jer se tu, zapravo, uglavnom komički recikliraju ranije eksploatisane teme, u njegovim boljim dramama, „Američki bizon”, „Glengeri Glen Ros”, „Čamac za jezero”.

Zbog nedostatka čvršćeg, zategnutijeg, određenijeg rediteljskog koncepta, predstava nije dovoljno precizno definisana. Tekst je, u osnovi, sasvim tačno postavljen, u okvirima krajnje funkcionalne teatralnosti, ali se stiče i utisak da je predstava, uglavnom, prepuštena glumcima. Nije vidljiv dosledniji stav prema likovima i radnji, stilovi i kvalitet glumačke igre nisu previše usaglašeni, zbog čega se, u celini, gubi kompaktnost predstave i malo iščezavaju njena značenja.

Pojediniglumci su vrlo sugestivni, pa njihova igra održava predstavu. Ivan Tomić izuzetno energično igra Tužioca, najautoritativnijeg na suđenju, govori brzo, zapanjujuće samopouzdano. Pri tome su u njegovom nastupu jasno prisutne i odmerene doze karikaturalnosti, koje suptilno dovode u pitanje suštinu lika. Miki Damjanović u ulozi Bernarda, Tužiočevog dečka, vrlo uspešno masakrira stereotipe o gej identitetu, tako što previše izveštačeno prikazuje njegovu opsesivnu brigu o fizičkom izgledu, kmezavu osetljivost ili potrebu za teatralnošću u svakodnevnom životu. U pojedinim scenama je taj izveštačeni, kritički prikaz klišea o gej identitetu vrlo duhovito dat – kada Bernard pronalazi emotivno utočište u plišanom zecu, ili kada njegov mobilni telefon, prečesto, zvoni sa pesmom „Y.M.C.A.”, grupe „Village People”, neformalnom gej himnom.

Boris Komnenić, u ulozi Sudije, nastupa sasvim nezainteresovano, na drugačiji način izvrćući konvencije. Posebno su smešne scene gde on deklamuje nekebesmislene fraze; tada njegov ton postaje posebno emfatičan, a prati ga svečana, teatralna muzika, što sve zajedno sarkastično dezavuiše norme socijalnog ponašanja. Srđan Dedić igra Sudskog pomoćnika, kljakavog i strašno usporenog pa je, kao takav, bogat izvor grotesknog, apsurdnog humora. Nešto manje su ubedljivi Danijel Sič koji igra Optuženog, navodno tunjavog i zbunjenog, kao i Aleksandar Alač u ulozi nesposobnog Branioca.

Uključivanje glumice Nataše Marković, koja igra nekoliko likova– daktilografkinju, spremačicu, lekarku (nijedan ženski lik ne postoji utekstu), može se razumeti kao rediteljski komentar o totalnoj isključenosti žena, odnosno, metaforički, ženskih principa, iz društveno-političkog života. Ženski likovi u predstavi nemaju nikakve bitne uloge, već figuriraju kao nekakve senke. Memet je zaista često sasvim zaobilazio ženske likove u svojim komadima, da bi problematizovao posledice dominantnosti patrijarhalnih kodova ponašanja, odnosno nedostatka ženskih principa, ali i krizu muškosti, nemogućnost emotivnog zbližavanja, homofobiju itd.

Bez obzira na odsustvo zaokruženijegrediteljskog koncepta, zbog dovoljne provokativnosti teksta, kao i uverljive igre pojedinih glumaca, predstava „Romansa” Anje Suše održava gledaočevu pažnju. U pojedinim momentima uspeva i da izazove preispitivanje niza normi i ubeđenja, brutalno gazeći brojne oblike pozerske političke korektnosti i ustajalog morala.