Обрачун са заблудама

„Романса”, један од последњих драмских текстова Дејвида Мемета,написан 2005. године, саркастично разобличава жанр судске драме, често експлоатисан у филму и на телевизији. Постављајући у центар радње једно гротескно суђење, писац се обрачунава са гомилом заблуда, у домену глобалне политике, религије, националног и сексуалног идентитета, историје културе. Текст јесте бескомпромисно пародичан и крајње критичан према низу друштвених стереотипа, али није међу најбољим Меметовим комадима, јер се ту, заправо, углавном комички рециклирају раније експлоатисане теме, у његовим бољим драмама, „Амерички бизон”, „Гленгери Глен Рос”, „Чамац за језеро”.

Због недостатка чвршћег, затегнутијег, одређенијег редитељског концепта, представа није довољно прецизно дефинисана. Текст је, у основи, сасвим тачно постављен, у оквирима крајње функционалне театралности, али се стиче и утисак да је представа, углавном, препуштена глумцима. Није видљив доследнији став према ликовима и радњи, стилови и квалитет глумачке игре нису превише усаглашени, због чега се, у целини, губи компактност представе и мало ишчезавају њена значења.

Појединиглумци су врло сугестивни, па њихова игра одржава представу. Иван Томић изузетно енергично игра Тужиоца, најауторитативнијег на суђењу, говори брзо, запањујуће самопоуздано. При томе су у његовом наступу јасно присутне и одмерене дозе карикатуралности, које суптилно доводе у питање суштину лика. Мики Дамјановић у улози Бернарда, Тужиочевог дечка, врло успешно масакрира стереотипе о геј идентитету, тако што превише извештачено приказује његову опсесивну бригу о физичком изгледу, кмезаву осетљивост или потребу за театралношћу у свакодневном животу. У појединим сценама је тај извештачени, критички приказ клишеа о геј идентитету врло духовито дат – када Бернард проналази емотивно уточиште у плишаном зецу, или када његов мобилни телефон, пречесто, звони са песмом „Y.M.C.A.”, групе „Village People”, неформалном геј химном.

Борис Комненић, у улози Судије, наступа сасвим незаинтересовано, на другачији начин изврћући конвенције. Посебно су смешне сцене где он декламује некебесмислене фразе; тада његов тон постаје посебно емфатичан, а прати га свечана, театрална музика, што све заједно саркастично дезавуише норме социјалног понашања. Срђан Дедић игра Судског помоћника, кљакавог и страшно успореног па је, као такав, богат извор гротескног, апсурдног хумора. Нешто мање су убедљиви Данијел Сич који игра Оптуженог, наводно туњавог и збуњеног, као и Александар Алач у улози неспособног Браниоца.

Укључивање глумице Наташе Марковић, која игра неколико ликова– дактилографкињу, спремачицу, лекарку (ниједан женски лик не постоји утексту), може се разумети као редитељски коментар о тоталној искључености жена, односно, метафорички, женских принципа, из друштвено-политичког живота. Женски ликови у представи немају никакве битне улоге, већ фигурирају као некакве сенке. Мемет је заиста често сасвим заобилазио женске ликове у својим комадима, да би проблематизовао последице доминантности патријархалних кодова понашања, односно недостатка женских принципа, али и кризу мушкости, немогућност емотивног зближавања, хомофобију итд.

Без обзира на одсуство заокруженијегредитељског концепта, због довољне провокативности текста, као и уверљиве игре појединих глумаца, представа „Романса” Ање Суше одржава гледаочеву пажњу. У појединим моментима успева и да изазове преиспитивање низа норми и убеђења, брутално газећи бројне облике позерске политичке коректности и устајалог морала.