Za spas Kolarčeve zadužbine

Poslednjih dana, pažljivije nego ikada, pratio sam tekstove u rubrici „Pogledi” i „Među nama”, u nadi da ću naići bar na jednu reakciju na intervju Jasne Dimitrijević, upravnice Kolarčeve zadužbine, na njen vapaj za pomoć i za spas naše jedinstvene kulturne svetinje. Nažalost, niko se nije oglasio...

Istini za volju, Srbiji ne nedostaju zadužbine i dobrotvori: Sima Igumanov, Nikola Spasić, kapetan Miša Anastasijević,  Persida Milenković, brojni dobrotvori Beogradskog univerziteta i mnogi drugi ali – jedan je Ilija Milosavljević Kolarac. Za života je stekao veliki imetak, nije imao naslednike, pa je sve zaveštao „na polzu kulture srpskog naroda”. Njegova Zadužbina datira od 1878. godine, od sredstava Zadužbine podignut je Kolarčev narodni univerzitet, a u njemu je, 1932. godine otvorena naša najpoznatija koncertna dvorana, koju čestu nazivamo i „srpski Karnegi hol” a uskoro će obeležiti vek postojanja. Uz to, u zdanju Kolarčeve zadužbine, radi i jedna od najuspešnijih škola stranih jezika, tu je veoma aktivan i Centar za muziku, a zdanje na Studentskom trgu dom je mnogih kamernih muzičkih ansambala, kao i poligon brojnih majstorskih umetničkih klasa. I dovde je sve jasno. A kada počinju problemi? Onda kada se govori o statusu baš te Zadužbine.

Proteklih decenija bilo je tu mnogo lutanja, pa i dugotrajne borbe za vraćanje statusa Zadužbine, ali se niko nije ozbiljnije pozabavio pitanjem – a kako će to da se finansira, kako će to da opstane u konkurenciji umetničkih prostora koji nisu zadužbine, i  šta je, u stvari, trajno rešenje statusa Kolarca.

I na sve to došla je i korona, koja je stopirala 160 dogovorenih programa, blokirala sve aktivnosti te velike kuće, a njenu kasu dovela do dna. I onda dolazi vapaj upravnice, njena molba za spas kuće,  molba da se očuva visoki kredibilitet koji Zadužbina uživa u regionu i svetu, molba da se omogući predstavljanje najviših umetničkih autoriteta sveta, koji mogu da nastupe u svakoj dobroj dvorani Srbije, ali je nastup na Kolarcu – nastup u Karnegi holu. I imam utisak da je došlo do pozitivnog „pomeranja” i ozbiljnog razmišljanja i gradskih i republičkih vlasti – kako razrešiti finansijski status Kolarčeve zadužbine, ali možda i nekih drugih institucija, tako bitnih za naš kulturni život.

Nije trebalo da se čeka da nas korona „pomeri sa mesta”, ali je možda dobro što se to dogodilo. Posle intervjua upravnice Kolarca u „Politici”, svet je shvatio da ćemo tu kuću izgubiti – ako se nešto hitno i ozbiljno ne uradi. A državni autoriteti to mogu i verujem da će postojati „politička volja”., tako neophodna za razrešenje mnogih naših problema.

A u susret boljim danima za Kolarčevu zadužbinu i slične institucije, setimo se drevne kineske poslovice koja kaže: „Kada uživaš slatki plod, treba najpre da se sa zahvalnošću setiš onoga ko je voćku zasadio”.

Prof. Nikola  Rackov
Beograd