Elijan postao komunista

TRAGOM VESTI
Na radost ponosnog oca Huana Migela, kubanskog rukovodstva i javnosti, nekadašnji brodolomnik nasukan kao šestogodišnjak na neprijateljsku obalu Floride, Elijan Gonzales, postao je sa 14 godina član podmlatka Komunističke partije Kube. Elijan je crvenu knjižicu primio zajedno sa još osamnaest hiljada školaraca, 14. juna, na dan rođenja Če Gevare, uz čestitke i medijsku podršku, kakvu Kuba uvek posvećuje godišnjici rođenja velikog revolucionara i masovnom prijemu novih članova u Partiju. Elijanov slučaj je dodatno višeznačan, jer je njegov povratak jedna od pobeda koje je Kuba nad Amerikom izvojevala u poslednjih pedeset godina prekinutih odnosa.

 Saga o Elijanu je otpočela sa njegovih šest godina kada ga je majka ukrcala na improvizovani aluminijski čamac kako bi zajedno sa njim i još desetak kubanskih begunaca ostvarila san o obećanoj zemlji. Brodom je kormilario njen novi izabranik, Kubanac sa Floride, ali su ćudljivi talasi uspeli da je razbiju kao orahovu ljusku, zajedno sa kormilarom, i desetoro putnika čiji se san utopio u Karibima. Šestogodišnji Elijan , čudom je uspeo da se spase uhvativši se za jedan deo krhotine i da tako kroz floridski moreuz, u nesvesnom stanju doplovi do američke obale. Majka i ostali odrasli putnici su se utopili, a malenog dečaka spaslo je, kako se priča sa obe ideološke strane ovog opasnog vodenog prolaza, samo čudo. Na novoj obali Elijana je dočekala američka obalska straža koja ga je posle uobičajene procedure predala najbližim američkim rođacima – dečakovom deda-ujaku koji ga je prihvatio oberučke. Elijanov otac, odavno razveden od majke, već je za to vreme imao drugu porodicu, ženu i dete. Niko ga nije ni pitao, kako je naknadno tvrdio, da li se slaže da njegov sin krene na taj neizvesni put.

Nastupila je duga dramatična bitka, praćena milionskim mitinzima koje je predvodio lično Fidel Kastro, tada još u punoj snazi i zdravlju. „Imperijalisti” su optuživani za „gnusnu otmicu kubanskog deteta” koje je lišeno prava da živi sa svojim ocem. Na drugoj obali, u Majamiju, kubanska ljuta emigracija čuvala je dečaka kao najveći trofej. U maloj Havani u Majamiju na protestima su se zaklinjali da Elijana „neće vratiti Kastru” ni po cenu života.

 Američka štampa bila je podeljena. Dok su se jedni zalagali da dete ima pravo na sreću u obećanoj zemlji, bez obzira što mu se majka utopila, drugi su polemisali da je za Elijana prirodno da živi sa svojim pravim ocem, a ne kao siroče sa američkim rođacima. Američki sud je, međutim, posle duže (pravne) procedure presudio da se dečak vrati na Kubu. Neki čak aferi Elijan, i odluci da se vrati na Kubu, koja je doneta u poslednjim mesecima Klintonove administracije, pripisuju krivicu što je Al Gor, pod komplikovanim pravilima prebrojavanja glasova, izgubio bitku za Belu kuću baš na Floridi.

 U ceo slučaj umešao se čak i kolumbijski nobelovac, višedecenijski prijatelj Fidela Kastra, po mnogima najveći živi pisac na svetu. Gabrijel Garsija Markes je neposredno pre odluke da se šestogodišnjak vrati ocu, u eseju za madridski list, napisao da se Kubanci brinu kako Klintonova administracija okleva, uprkos zakonima i proklamaciji o ljudskim i dečijim pravima, baš iz straha da slučaj ne pomuti izglede demokrata na predsedničkim izborima. 

Elijana je na Kubi dočekalo sa trijumfalnim veseljem više miliona ljudi, dok su Kubanci u Majamiju prvi put palili američku zastavu i optuživali Klintona da sarađuje sa Kastrom.

Danas Elijan živi u gradu Kardenasu, sa ocem, polubratom i maćehom. Fidel Kastro je, dok ga je zdravlje služilo, prisustvovao svakom Elijanovom rođendanu, a sada mu iz bolničke postelje šalje čestitke. Sam dečak je još kao pionir rekao da su mu i Fidel i Raul Kastro kao očevi. Njegov biološki otac, nikad nije bio srećniji nego kada mu je najstariji sin primio crvenu knjižicu i tako ušao u „avangardu komunističkog pokreta”. Neki radoznalci su, ukazujući na reforme na Kubi, pitali oca da li će Elijan ikada hteti da živi u SAD. Njegov sin nije tako vaspitan, tvrdi otac, „posle svih trauma kroz koje je prošao kad je bio otet”.

 Huan Migel je po zanimanju kelner u jednom obližnjem italijanskom restoranu, ali je u partijskoj i državnoj hijerarhiji vrtoglavo napredovao. Član je Narodne skupštine a više puta se lično sreo sa Fidelom Kastrom.

 Blizu stana gde današnji mladi komunista živi sa porodicom, inaugurisan je u staroj zgradi vatrogasne stanice Muzej idejne borbe. U njemu je bronzana statua Elijana u prirodnoj veličini. Dečak od bronze sa stisnutom pesnicom uvis. I u Majamiju je od kuće u kojoj je nedugo živeo šestogodišnji Elijan napravljen muzej. Njegova soba ostala je onakva kakva je bila kada je „otet da se vrati”. Čeka na Elijana da dođe u zemlju koju mu je obećala majka.

Dečakova sudbina, kao stvorena za melodramatično pozivanje na više ciljeve, odavno je prerasla neobičnu pojedinačnu priču. Kubanci bi hteli da u ovim tranzicionim danima ojačaju partijsku simboliku: od brodolomnika i siročeta postao je vrli komunista, poručuju svim svojim zemljacima. Amerikanci opet negoduju što se „Kastrov režim” služi detetovom sudbinom. A da se ova priča desila van američkih i kubanskih prostora, ostala bi sužena na familijarne biografije, o razvedenom braku i borbi za očinska prava. Elijan ne bi postao komunista, svakako ne sa 14 godina, niti bi imao u dve zemlje muzeje njemu u čast.