Iako većina priča počinje od starih Grka, ovog puta ništa od njih a i "starih Grkinja". Teško bismo među antičkim junacima našli onoga ko je patentirao ajvar, jer atinskim ulicama, ipak, nekada davno nije se svakog septembra širio miris pečene paprike. Njima je i sa maslinama bilo dobro. Ali, da je Kolumbo bio poprilično kriv – moglo bi se reći. Paprika nam je stigla iz Južne Amerike, doduše prvo Špancima koji su je najpre gajili, a onda je zaobilazno Mađarska, preko Mavara, Avara i Turaka, postala domaćin ovom povrću u Evropi zbog pikantnosti i čuvenog gulaša. Srbija je na tom putu bila usputna stanica, pa su Leskovčani stupili na scenu i – šta da se priča dalje. Ništa sem da se i ove godine prione na pravljenje ajvara. Naši ljudi to nesumnjivo čine, mada je zimnica, ipak, spala na nekoliko slova. Paprike, džemovi i kiseli kupus.

Sve ostalo, poput slatkog, kompota ili marmelada sa pet vrsta voća, spada u domen bakine kuhinje i njenih spretnih ruku. Pod uslovom da je draga baka živa, relativno zdrava, da može da ljušti šljive, potapa ih u krečno mleko da plodovi ostanu beli i čvrsti. A i da ceo dan meša velikim varjačama po ogromnim šerpama, kao kada je bila mlada i jaka. Ko ima baku ili je uz nju izučio zanat, a ima i vremena da to znanje pretvori u pun špajz, u prilici je da izvuče bingo. Zimnica jeftinija, upola. Oni preduzimljivi u prilici su i da zarade, kao neke Leskovčanke kojima je pravljenje ajvara isplativ hobi. Ko nema vremena da sam da pravi plati njima 400 dinara za teglu i nema brige. Eto ajvara, gustog i bez ljuski. Napravile žene već dve hiljade tegli.

Ako bi se poštovao kalendar zimnice "kako baka kaže", prve tegle se na policu u špajzu stavljaju već u junu: sa slatkim od trešanja i višanja. Posle dođe kompot od bresaka, pa džem od kajsija koje se kuvaju u svom saftu i sa šećerom, bez kojih nema pravih palačinki. Po rasporedu su onda tikve, koje se isecaju posebnim noževima u spiralice i kuvaju u šećernom sirupu. Sada se teško može napraviti dobro slatko od lubenica, što one stare kuvarice prilično nervira, jer su kore tanke da bi se od njih isecale kockice, potapale u kreč, pa kuvale. Koliko su gostiju dočekale nekada sa tim slatkim, a sad… Bruka.

U međuvremenu, od kajsija, jabuka, krušaka može da padne i neka tegla marmelade, džem od šljiva pečen u rerni, a onda dolazi "kiseli program": turšija sa paprikama, krastavčići, kupus najkasnije do novembra. I kad sve to bude na mestu, u ostavi, domaćice će odahnuti. Bilo nekad, sad se prepričava, a samo kajsije i šljive spakuju u špajz i to uz pomoć onih voćnih "fikseva" iz kesice. Nema kuvanja ceo dan do podneva, dovoljno je da voće proključa sa šećerom, stavi se hemija za instantdžem i – gotovo.

Evlija Čelebija, koji se sa svojim savremenicima nekada sladio na Ohridu sa 24 vrste kompota, verovatno bi prezrivo odmahnuo glavom na posluženje sa ovom našom hemijom. Doktor Olga Zirojević, istoričar–turkolog, istražujući svoje teme, proučila je šta su nam na trpezi naši preci ostavili u nasleđe, a i šta su oni prethodno videli i pozajmili od Turaka i ostalih komšija sa Balkana.  U slatkiše je spadalo i ukuvano voće – pekmez, bestilj, recelj, madžun, sudžuk, ćuftrer (koji se u Sremu zove sučug), pa kompoti, odnosno hošafi. Kuvano i suvo voće prodavalo se  po gradskim trgovima, a u popisu ocarinjene robe u Budimu nalazile su se suve smokve, grožđice, šljive, kruške.

Još onda su ljudi shvatali da je glupo posle kuvanja voća baciti onu vodu, pa su šljive, smokve, grožđe, breskve jeli kad im padne na pamet, ali su cele godine pili šerbe, čuvajući ga u zemljanim ostavama. Dodajući i sneg i led po potrebi. Onaj već pomenuti Evlija je hvalio i ukiseljene kruške, koje je jeo u Travniku, a pekmezom je nazivao sok od ukuvane šire.

Sreća da se sve promenilo, jer zvuči nekako bljak, što bi rekla deca. Bolji je i onaj kupovni pekmez a i ostala industrijska zimnica u koju se zaklinju mlade prezaposlene domaćice, tvrdeći da je čak jeftinije kupiti ukiseljene kornišone za otprilike sto dinara, nego ih vući sa pijace, prati, ređati u tegle, sterilisati. A toliko je španskih serija na televiziji.

Oni drugi domaćini i domaćice, koji su spremni da pola plate ostave u domaćoj turšiji, sračunaće da, ipak, manje para potroše ako se sami potrude i to je, uzme li se digitron u ruke, istina. Jer, u spravicu za računanje ne može da se uz konkretne brojke doda i trud, izgubljeno vreme da se stigne do kvantaša, strpljenje da se peče, kuva, pakuje. To se na računa, ali se posle jede fina salata a i ajvar bez ljuskica. Ajvar je evidentno zalogaj zlata vredan, jer se od desetak kilograma paprike napuni tek pet-šest tegli. Još dva puta uspržen, bude ga toliko da ni Novu godinu ne može da dočeka u špajzu. I na kraju se uvek nađe neko da posle hiljadu pohvala izrekne i kritiku.