Može li se u EU do 2026. godine

Potvrdom predsedniku Vučiću već standardnog obećanja o evropskoj perspektivi i dodatnoj izglednosti da Srbija do 2026. uđe u EU, Ursula fon der Lajen, predsednica EK, osnažila je strategiju EK pod njenim vođstvom da politiku proširenja aktivno vrati u svoj program rada i time, preko najuspešnije politike u istoriji EU, vrati njen kredibilitet i podigne akcioni rejting na unutrašnjem i spoljnom planu. Ova strategija u osnovi odražava i političku projekciju Nemačke, kojom želi da osnaži proces prevazilaženja tekućih i razvojnih problema EU, njenu novu konsolidaciju i koheziju, dominaciju u evrointegrativnom procesu i projekciju na globalni plan. Ambicije gospođe Lajen i Nemačke lepo zvuče i uklapaju se u strateško opredeljenje vladajuće elite u Srbiji, ali ostaje dilema o njihovom realnom dometu zbog važnih političkih činilaca koji mogućnost realizacije ozbiljno dovode u pitanje.

Najpre treba podsetiti da je politika proširenja predmet pune saglasnosti zemalja članica. Iskustvo s prethodnom Junkerovom EK, koja je u februaru 2018. usvojila strategiju proširenja na zapadni Balkan, ali koju Savet EU nikad nije potvrdio, i podsećanje na stav Makrona, upozoravaju na to. Dobar broj zemalja članica u datim problemima s kojima se suočava EU uopšte nije raspoložen za proširenje. Ima li bolje opomene od činjenice da upravo u trenutku plasmana pomenute mogućnosti sa 2026, Srbiji na kraju predsedavanja Hrvatske, odsustvom konsenzusa zemalja članica, nije otvoreno čak ni jedno jedino poglavlje od pet već pripremljenih prema pravilima i procedurama EU. Prevladali su politički razlozi koje čini korpus različitih kriterijuma i „očekivanja” od Srbije: nedovoljni različiti vidovi reformi u vezi s vladavinom prava i demokratskim institucijama; „problematična” spoljnopolitička pozicija Srbije i nedovoljno „usklađivanje” te politike sa EU; „primedbe” i interesi nekih suseda u vezi s bilateralnim odnosima (na primer Hrvatska i Bugarska i primedbe na status manjina) i slično. Prema tekućem odvijanju međunarodnih odnosa i strateških interesa EU u predstojećem procesu sopstvene konsolidacije, pomenuti kriterijumi i „očekivanja” imaju tendenciju jačanja. Kako onda stići do 2024. i zatvoriti sva poglavlja radi realizacije članstva do 2026. kada je Srbija od 2014. otvorila tek polovinu od 35 poglavlja? Možda političkom odlukom iz strateških razloga, kao svojevremeno s Rumunijom i Bugarskom. Međutim, šta s ključnim pitanjem KiM u formi uslova. Pomalo zaboravljeni Pregovarački okvir nalaže: „Kontinuirano angažovanje Srbije, u skladu s uslovima Procesa stabilizacije i pridruživanja, u cilju vidljivog i održivog unapređenja odnosa sa Kosovom. Ovaj proces će obezbediti da obe strane mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući da jedna drugu blokiraju u ovim naporima, i treba postepeno, do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom, da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma.”

Nezavisnost „Kosova” priznale su 22 od 27 sadašnjih članica EU i pod procesom normalizacije podrazumevaju odnose dva subjekta međunarodnog prava u punom kapacitetu. Nemačka upravo daje do znanja da oko toga nema dileme. Tekući pregovarački proces Srbije koga čine prihvatanje, ugradnja i primena pravne tekovine EU, odvija se isključivo u prostoru Srbije bez KiM, u skladu sa tačkom 38 Pregovaračkog okvira: „U svim oblastima pravnih tekovina, Srbija mora da obezbedi da njen stav o statusu Kosova ne stvara nikakvu prepreku niti ometa primenu pravnih tekovina... U naporima da usaglasi svoje zakonodavstvo sa pravnim tekovinama EU, Srbija je posebno dužna da obezbedi da doneti propisi, uključujući njihov geografski opseg, nisu u suprotnosti sa sveobuhvatnom normalizacijom odnosa sa Kosovom.” Iako se metodologija pregovaranja promeni, pitanje KiM i poglavlje 35 sigurno ostaju.

Uostalom, kad je reč o KiM treba znati da glavni učesnici operacije „Milosrdni anđeo” 1999, zapadni kreatori nezavisnog „Kosova” i albanske političke elite, od ostvarenog neće odustati. Ni Srbija niti može niti hoće od KiM. Da li je i kako onda 2026. sa Srbijom u EU ostvariva?

Na kraju se mora podvući značaj izmenjenih globalnih i transatlantskih odnosa, o čemu zbog svog nezavisnog i vojnoneutralnog položaja Srbija mora da vodi računa. U ovom kontekstu teško može da opstane teza o „uspešnom” sklanjanju SAD u korist EU (i Nemačke) iz tekućih procesa oko KiM i regiona, jer to SAD, zbog svojih globalnih interesa i nezavisno od unutrašnjeg raspleta u novembru, neće dozvoliti. Konkretno, bez SAD i Rusije neće biti moguć na kraći i srednji rok bilo kakav statusni rasplet kosovskog čvora.

Diplomata u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista