Може ли се у ЕУ до 2026. године

Потврдом председнику Вучићу већ стандардног обећања о европској перспективи и додатној изгледности да Србија до 2026. уђе у ЕУ, Урсула фон дер Лајен, председница ЕК, оснажила је стратегију ЕК под њеним вођством да политику проширења активно врати у свој програм рада и тиме, преко најуспешније политике у историји ЕУ, врати њен кредибилитет и подигне акциони рејтинг на унутрашњем и спољном плану. Ова стратегија у основи одражава и политичку пројекцију Немачке, којом жели да оснажи процес превазилажења текућих и развојних проблема ЕУ, њену нову консолидацију и кохезију, доминацију у евроинтегративном процесу и пројекцију на глобални план. Амбиције госпође Лајен и Немачке лепо звуче и уклапају се у стратешко опредељење владајуће елите у Србији, али остаје дилема о њиховом реалном домету због важних политичких чинилаца који могућност реализације озбиљно доводе у питање.

Најпре треба подсетити да је политика проширења предмет пуне сагласности земаља чланица. Искуство с претходном Јункеровом ЕК, која је у фебруару 2018. усвојила стратегију проширења на западни Балкан, али коју Савет ЕУ никад није потврдио, и подсећање на став Макрона, упозоравају на то. Добар број земаља чланица у датим проблемима с којима се суочава ЕУ уопште није расположен за проширење. Има ли боље опомене од чињенице да управо у тренутку пласмана поменуте могућности са 2026, Србији на крају председавања Хрватске, одсуством консензуса земаља чланица, није отворено чак ни једно једино поглавље од пет већ припремљених према правилима и процедурама ЕУ. Превладали су политички разлози које чини корпус различитих критеријума и „очекивања” од Србије: недовољни различити видови реформи у вези с владавином права и демократским институцијама; „проблематична” спољнополитичка позиција Србије и недовољно „усклађивање” те политике са ЕУ; „примедбе” и интереси неких суседа у вези с билатералним односима (на пример Хрватска и Бугарска и примедбе на статус мањина) и слично. Према текућем одвијању међународних односа и стратешких интереса ЕУ у предстојећем процесу сопствене консолидације, поменути критеријуми и „очекивања” имају тенденцију јачања. Како онда стићи до 2024. и затворити сва поглавља ради реализације чланства до 2026. када је Србија од 2014. отворила тек половину од 35 поглавља? Можда политичком одлуком из стратешких разлога, као својевремено с Румунијом и Бугарском. Међутим, шта с кључним питањем КиМ у форми услова. Помало заборављени Преговарачки оквир налаже: „Континуирано ангажовање Србије, у складу с условима Процеса стабилизације и придруживања, у циљу видљивог и одрживог унапређења односа са Косовом. Овај процес ће обезбедити да обе стране могу да наставе својим европским путем, избегавајући да једна другу блокирају у овим напорима, и треба постепено, до краја приступних преговора са Србијом, да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума.”

Независност „Косова” признале су 22 од 27 садашњих чланица ЕУ и под процесом нормализације подразумевају односе два субјекта међународног права у пуном капацитету. Немачка управо даје до знања да око тога нема дилеме. Текући преговарачки процес Србије кога чине прихватање, уградња и примена правне тековине ЕУ, одвија се искључиво у простору Србије без КиМ, у складу са тачком 38 Преговарачког оквира: „У свим областима правних тековина, Србија мора да обезбеди да њен став о статусу Косова не ствара никакву препреку нити омета примену правних тековина... У напорима да усагласи своје законодавство са правним тековинама ЕУ, Србија је посебно дужна да обезбеди да донети прописи, укључујући њихов географски опсег, нису у супротности са свеобухватном нормализацијом односа са Косовом.” Иако се методологија преговарања промени, питање КиМ и поглавље 35 сигурно остају.

Уосталом, кад је реч о КиМ треба знати да главни учесници операције „Милосрдни анђео” 1999, западни креатори независног „Косова” и албанске политичке елите, од оствареног неће одустати. Ни Србија нити може нити хоће од КиМ. Да ли је и како онда 2026. са Србијом у ЕУ остварива?

На крају се мора подвући значај измењених глобалних и трансатлантских односа, о чему због свог независног и војнонеутралног положаја Србија мора да води рачуна. У овом контексту тешко може да опстане теза о „успешном” склањању САД у корист ЕУ (и Немачке) из текућих процеса око КиМ и региона, јер то САД, због својих глобалних интереса и независно од унутрашњег расплета у новембру, неће дозволити. Конкретно, без САД и Русије неће бити могућ на краћи и средњи рок било какав статусни расплет косовског чвора.

Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa