Koliko diktatora stane u megabajt

Kao da nije virus nego bakterija što proždire meso, mutirana pirana na takmičenju u brzom gutanju hrane, korona je izgrizla ekonomije Amerike i Evrope kako se to ne pamti, s malim šansama da će se one oporaviti istom brzinom kojom na noge već staje privreda po kojoj je ta čuma prvo popala, kineska. Vest nedelje bi trebalo da bude taj znamen novog globalnog poretka ili nečuvena želja jednog predsednika SAD da izbore koji bi mu lako mogli odneti vlast odloži pod izgovorom da će ih njegovi protivnici pokrasti. Donald Tramp je jedva stigao to da izgovori u pauzama između svojih zaricanja da će spasiti svet od nedemokratičnosti Kine, od koje se, izgleda, učio odgađanju opasnih izbora, pošto se upravo to desilo u Hongkongu, gde je opozicija imala razloge da veruje kako će pobediti.

Monopol na propovedaonice: Kini nekako polazi za rukom sve u čemu Zapad promašuje, ali druga vest sumira većinu ovonedeljnih događanja i još više od ovih nagoveštava buduće udarne naslove. Republikanski senator Tom Koton je stao iza reči osnivača američke nacije da je ropstvo nužno zlo, kojem su se priklonili samo zato da bi crnce, kad za to bude pravi čas, oslobodili jarma – rečima Svetozara Marovića, nažalost besmrtnijim od onih ljudi kojih su se najviše ticale, ratovali su za mir. Prema Kotonu, biće da još nije vreme ne samo za istinsko oslobađanje nego ni za razgovor o tome, pošto je taj citat potegao da bi odbranio komentar koji je prethodno napisao za „Njujork tajms”, u njemu tražeći da se demonstranti protiv rasne nejednakosti ućutkaju vojskom, kao da je njihov protest pretnja po državu kad ona već, kako on to tvrdi, nije rasistička i kao da američka policija ionako nema toliko vojne opreme da bi joj većina armija pozavidela.

Takvim opisom ropstva Koton je potvrdio opravdanost pobune novinara „Njujork tajmsa” zbog toga što je senatoru data prilika da svoj stav izloži bez redakcijskog komentara i preispitivanja njegovog rezona, na stranicama gde bi trebalo da se objavljuju mišljenja raznovrsna, ali prevashodno smislena. Potom su i u drugim američkim redakcijama izbile bune sa sličnim povodima, za koje se nekome može učiniti da su cehovske rasprave, nebitne za javnost, ali su one među najznačajnim raspravama ovog doba.

Pitanja su treba li novinari da nekritički prenose svaki stav, makar poticao od ličnosti teorijski ugledne, na važnoj funkciji, i da li su baš sva mišljenja za podjednako uvažavanje. Bezbroj ljudi danas veruje da zaslužuje javni prostor za zastupanje bilo kakvog stanovišta koliko god slabo vladali i najosnovnijim činjenicama u tom pitanju. Otud poplava teorija zavera, bujanje predrasuda, zakrvljene podele u društvima i sloboda političara, čak i u demokratskim zemljama, da harangiraju na prolivanje krvi dok sve one koji im odgovaraju da je to nedopustivo bez kolebanja proglašavaju za ideologe i gušitelje svetog prava na mišljenje.

Nekad su samo diktatori mogli da javno pričaju šta god da im padne na pamet, makar to bilo i krvožedno. To monopolsko pravo sada bi svako da prigrabi za sebe i za svoju javnu govornicu bar na internetu, ako se neke druge ne može dokopati. Pitanje više nije koliko anđela staje na vrh igle nego koliko se diktatora zgusne u jedan megabajt.

Stara savezništa i nove zavere: U takvom svetu „alternativnih činjenica”, ni predsednik SAD više se ne oseća obaveznim da ponudi dokaz za tvrdnju da će neko izbore pokrasti i da samo iz tog razloga, ne naprosto zato kako bi dobio vremena da sebi podigne popularnost, želi da glasanje odloži. S takvom slobodom, u večito nestabilnom svetu međunarodnih odnosa, još je lakše postalo razvrgavati savezništva iz lične pizme i uz klimavo intimno razumevanje ekonomije i strategije, potpuno suprotno onom decenijama potvrđivanom u državnim forumima, kao što je Tramp pokazao naredivši povlačenje američkih vojnika iz Nemačke. Slobodniji nego ikad ranije je i svako ko bi da građanima poturi špijunsko-politički triler umesto da položi račune na izborima, kao što, osim Trampa, čini i Aleksandar Lukašenko hapseći ruske plaćenike koji su navodno došli u Belorusiju da bi mu oteli vlast.

Za razliku od starih savezništava, nedodirljivi jesu tehnološki giganti, među njima i oni čija je uređivačka politika na društvenim mrežama takva da spadaju u najzaslužnije za širenje i legitimiranje teorija zavera i drugih laži, uz to geslo da svako ima pravo i na mišljenje i na propovedaonicu s kojeg će ga širiti bez obzira na posledice. Vlasnici „Fejsbuka”, „Gugla”, „Amazona” i „Epla”  izvedeni su u Kongresu SAD na saslušanje o tome da li je njihova pozicija na tržištu monopolistička. Statistički se takve stvari, izgleda, mogu zabašuriti, pa ni ove divove slobodne reči saslušanje nije poremetilo, naprotiv. Vrednost deonica im je nakon njega, kako je preneo „Vašington post”, čak i skočila, očevidno zato što su se investitori još jednom uverili da tim kompanijama ni zakonodavno telo najmoćnije države na svetu ne može apsolutno ništa, kao ni pandemija virusa korona, tokom koje su samo dvojica od njih, Mark Zakerberg i Džef Bezos, prema izveštaju agencije Blumberg, svoja bogatstva zbirno uvećali za više od 70 milijardi dolara.

Krstovi zapaljeni na internetu: Još jedna moćna društvena mreža, „Tviter”, nakanila se da posle 11 godina izbriše nalog Dejvida Djuka, bivšeg vođe Kju-kluks klana, zagovornika nadmoći bele rase i ideologije zapaljenih krstova. Djuk je u izbornoj kampanji 2016. godine podržao Trampa, koji je nedavno cepteo od besa zbog toga što se „Tviter”, takođe s ogromnim zakašnjenjem, drznuo da uz neke od njegovih objava na toj mreži postavi upozorenje na to da je reč o neistinama.

Ograničavanje slobode govora na društvenim mrežama jeste pipava stvar, lako podložna zloupotrebama, čega se svet već nagledao, ali to nije razlog da se ignorišu efekti vatrometnog širenja laži u digitalnom javnom prostoru, kao da je klevetati i pozivati na nasilje u njemu drugačije nego raditi to isto na ulici ili u klasičnim medijima. RTS je 1999. godine bombardovan s obrazloženjem da je deo ratne mašinerije Slobodana Miloševića i da pomaže ubistva. Uz pozivanje na famoznu slobodu mišljenja, društvene mreže omogućavaju podsticanje na tlačenje i ubijanje čitavih rasa i pojedinačnih društvenih grupa ili na odupiranje vakcinaciji, za šta ćemo tek videti koliko će života odneti kad cepivo za kovid 19 bude napravljeno. I te se žrtve valjda računaju za neku statistiku, kad već ona o monopolu nikako da bude završena.