Колико диктатора стане у мегабајт

Као да није вирус него бактерија што прождире месо, мутирана пирана на такмичењу у брзом гутању хране, корона је изгризла економијe Америке и Европе како се то не памти, с малим шансама да ће се оне опоравити истом брзином којом на ноге већ стаје привреда по којој је та чума прво попала, кинеска. Вест недеље би требало да буде тај знамен новог глобалног поретка или нечувена жеља једног председника САД да изборе који би му лако могли однети власт одложи под изговором да ће их његови противници покрасти. Доналд Трамп је једва стигао то да изговори у паузама између својих зарицања да ће спасити свет од недемократичности Кине, од које се, изгледа, учио одгађању опасних избора, пошто се управо то десило у Хонгконгу, где је опозиција имала разлоге да верује како ће победити.

Монопол на проповедаонице: Кини некако полази за руком све у чему Запад промашује, али друга вест сумира већину овонедељних догађања и још више од ових наговештава будуће ударне наслове. Републикански сенатор Том Котон је стао иза речи оснивача америчке нације да је ропство нужно зло, којем су се приклонили само зато да би црнце, кад за то буде прави час, ослободили јарма – речима Светозара Маровића, нажалост бесмртнијим од оних људи којих су се највише тицале, ратовали су за мир. Према Котону, биће да још није време не само за истинско ослобађање него ни за разговор о томе, пошто је тај цитат потегао да би одбранио коментар који је претходно написао за „Њујорк тајмс”, у њему тражећи да се демонстранти против расне неједнакости ућуткају војском, као да је њихов протест претња по државу кад она већ, како он то тврди, није расистичка и као да америчка полиција ионако нема толико војне опреме да би јој већина армија позавидела.

Таквим описом ропства Котон је потврдио оправданост побуне новинара „Њујорк тајмса” због тога што је сенатору дата прилика да свој став изложи без редакцијског коментара и преиспитивања његовог резона, на страницама где би требало да се објављују мишљења разноврсна, али превасходно смислена. Потом су и у другим америчким редакцијама избиле буне са сличним поводима, за које се некоме може учинити да су цеховске расправе, небитне за јавност, али су оне међу најзначајним расправама овог доба.

Питања су треба ли новинари да некритички преносе сваки став, макар потицао од личности теоријски угледне, на важној функцији, и да ли су баш сва мишљења за подједнако уважавање. Безброј људи данас верује да заслужује јавни простор за заступање било каквог становишта колико год слабо владали и најосновнијим чињеницама у том питању. Отуд поплава теорија завера, бујање предрасуда, закрвљене поделе у друштвима и слобода политичара, чак и у демократским земљама, да харангирају на проливање крви док све оне који им одговарају да је то недопустиво без колебања проглашавају за идеологе и гушитеље светог права на мишљење.

Некад су само диктатори могли да јавно причају шта год да им падне на памет, макар то било и крвожедно. То монополско право сада би свако да приграби за себе и за своју јавну говорницу бар на интернету, ако се неке друге не може докопати. Питање више није колико анђела стаје на врх игле него колико се диктатора згусне у један мегабајт.

Стара савезништа и нове завере: У таквом свету „алтернативних чињеница”, ни председник САД више се не осећа обавезним да понуди доказ за тврдњу да ће неко изборе покрасти и да само из тог разлога, не напросто зато како би добио времена да себи подигне популарност, жели да гласање одложи. С таквом слободом, у вечито нестабилном свету међународних односа, још је лакше постало развргавати савезништва из личне пизме и уз климаво интимно разумевање економије и стратегије, потпуно супротно оном деценијама потврђиваном у државним форумима, као што је Трамп показао наредивши повлачење америчких војника из Немачке. Слободнији него икад раније је и свако ко би да грађанима потури шпијунско-политички трилер уместо да положи рачуне на изборима, као што, осим Трампа, чини и Александар Лукашенко хапсећи руске плаћенике који су наводно дошли у Белорусију да би му отели власт.

За разлику од старих савезништава, недодирљиви јесу технолошки гиганти, међу њима и они чија је уређивачка политика на друштвеним мрежама таква да спадају у најзаслужније за ширење и легитимирање теорија завера и других лажи, уз то гесло да свако има право и на мишљење и на проповедаоницу с којег ће га ширити без обзира на последице. Власници „Фејсбука”, „Гугла”, „Амазона” и „Епла”  изведени су у Конгресу САД на саслушање о томе да ли је њихова позиција на тржишту монополистичка. Статистички се такве ствари, изгледа, могу забашурити, па ни ове дивове слободне речи саслушање није пореметило, напротив. Вредност деоница им је након њега, како је пренео „Вашингтон пост”, чак и скочила, очевидно зато што су се инвеститори још једном уверили да тим компанијама ни законодавно тело најмоћније државе на свету не може апсолутно ништа, као ни пандемија вируса корона, током које су само двојица од њих, Марк Закерберг и Џеф Безос, према извештају агенције Блумберг, своја богатства збирно увећали за више од 70 милијарди долара.

Крстови запаљени на интернету: Још једна моћна друштвена мрежа, „Твитер”, наканила се да после 11 година избрише налог Дејвида Дјука, бившег вође Кју-клукс клана, заговорника надмоћи беле расе и идеологије запаљених крстова. Дјук је у изборној кампањи 2016. године подржао Трампа, који је недавно цептео од беса због тога што се „Твитер”, такође с огромним закашњењем, дрзнуо да уз неке од његових објава на тој мрежи постави упозорење на то да је реч о неистинама.

Ограничавање слободе говора на друштвеним мрежама јесте пипава ствар, лако подложна злоупотребама, чега се свет већ нагледао, али то није разлог да се игноришу ефекти ватрометног ширења лажи у дигиталном јавном простору, као да је клеветати и позивати на насиље у њему другачије него радити то исто на улици или у класичним медијима. РТС је 1999. године бомбардован с образложењем да је део ратне машинерије Слободана Милошевића и да помаже убиства. Уз позивање на фамозну слободу мишљења, друштвене мреже омогућавају подстицање на тлачење и убијање читавих раса и појединачних друштвених група или на одупирање вакцинацији, за шта ћемо тек видети колико ће живота однети кад цепиво за ковид 19 буде направљено. И те се жртве ваљда рачунају за неку статистику, кад већ она о монополу никако да буде завршена.