Streljanje Srba najavilo je masakr u glinskoj crkvi

Pančevo – Selo Glina, na granici Banije i Korduna, koju pravi istoimena reka, maja 1941. godine imalo oko 6.000 duša. Samo dva meseca kasnije, preko dve hiljade manje. Iz žarkog kraja jula te godine pamti se priča o godišnjicama i piše o masakru u glinskoj crkvici Rođenja Presvete Bogorodice, kada su ustaše poklale 1.764 srpska seljaka, dovedena iz okolnih sela na pokrst. Došli su mirno, i mladi i stari, žene i deca, verujući da spasavaju živote. Nijedan metak nije ispaljen. Svi do jednog zaklani su srbosekom, „specijalnim” nožem, namenjenim za Srbe, a bogomolja minirana i do temelja sravnjena.

– Posle je tu bila pijaca, prodavalo se voće i povrće, pa izgrađen spomen-dom, koji je sada hrvatski. Nisu odustajali Srbi da podignu novu pravoslavnu crkvu, ali režim nije dao da se ne remeti bratstvo i jedinstvo. I podigli su je i osveštali, nešto dalje, dve decenije kasnije, dobrovoljnim prilozima naših iseljenika. Tamo je i danas – priča za „Politiku” Pančevac Vladimir Sužnjević, nošen ratom i opstankom do pitomog Banata. Hoće da priča o razlici u brojkama jer nedostaje priči pet stotina njegovih Glinjana likvidiranih s ratnog proleća.

Kaže, umrećemo, a deca nam neće znati kako je naš narod masakriran u tada novoformiranoj NDH, jer su prve žrtve pale već 10. maja, kada su odveli 500 muških glava, od 16 godina do staraca, isključivo glinskih Srba. Sužnjević se seća da su ustaše došle iz pravca Kalovca i Siska, opkolili ulaze u selo i krenuli ulicama, od kuće do kuće.

– Glavni su bili domaći, naše komšije koje su potkazivale i upirale prst u srpske domove. Upali su nam u kuću dva sata po ponoći, petorica njih, s puškama na gotovs i isturenim bajonetima. Izvukli su oca Mihajla iz kreveta, on se obukao i prišao krevetu u kom smo spavali brat i ja. Neću nikada zaboraviti njegovo: „Zbogom deco.” Ja sam zaplakao i rekao: „Vi ćete mog tatu ubiti”, a ti ljudi, među kojima je bio i drug mog brata, momak od svojih 17 godina će: „Ne, ne, ide on samo na saslušanje.” Majka je urlikala, obesila se ocu o vrat, nije ga dala, ali su ga odveli. Sećam se i da je ta polupismena žena preklinjala oca ranije tog dana da bežimo u šumu iza kuće i da on nije hteo. Nije se maknuo: „Ajde, Janjo, pusti me, ko će mene, zašto će mene...” A naša dvorišna vrata ustašama je otvorio skitnica, Hrvat, kog je otac primio u kuću, dao mu sobu jer nije imao kud – živo se seća događaja koji su prethodili masakru u glinskoj crkvi Sužnjević tada desetogodišnji dečak.

Ulicama Gline uvećavala se kolona nevoljnika pod pratnjom, tolika da mesta nije bilo u mesnom zatvoru. Ostavljene u dvorištu, krvnici su ih pendrečili, mučili, iživljavali se i tako tri dana, pa su se čuli rafali. – Znali smo da je gotovo, da ih više nema – priča Vladimir Sužnjević i dodaje da su ih onda odvezli u selo Prekopa, gde su tela čekale jame. Jedini preživeli Nikica Samardžić, obućar iz Gline, pričao je posle da se spasao jer je bio poslednji u koloni. Osetio je, govorio je, da je slabo svezan žicom, pa je najpre pokušao da se oslobodi, a na kraju se i bacio u reku Glinu. Ustaše su ga gađale, ali je uspeo da otpliva, pa i preživi rat i dođe u Beograd.

– I mi smo pobegli iz sela kod majčine rodbine u Donje Selište, bez ičega. Majka se vratila jednom u selo, ali ju je dočekalo sve polomljeno po kući. Ustaše su nastavile sa divljanjem i u drugim selima, ali su i Srbi organizovali predstraže kako bi obaveštavali stanovništvo da izbegne na vreme. O ovom masakru i stradanju Srba, ja za mojih 90 godina nigde nisam ni reč pročitao, čuo da se pominje. Nije nam se dalo da govorimo, ali se osećalo. Mi Srbi stalo živimo u nekoj iluziji. Razlikujemo se, uvek spremni da praštamo što drugi ne bi – kaže Vladimir Sužnjević.