Prodaja za opstanak

Mlađe kategorije naših košarkaša i fudbalera su u samom vrhu evropskih selekcija, dok su seniori slabiji. Otkud taj pad kvaliteta od juniorskih do seniorskih generacija? Objašnjenje može da bude komplikovano, ali i – jednostavno. Jer, prema propisima Fudbalskog saveza (bivše) SFRJ, igrači nisu imali pravo da idu u inostrane klubove pre 28. godine života. To je bila velika prednost za klubove – mogli su da stvaraju i igrače i timove.

Sad su, međutim, prema jedinstvenim propisima UEFA, svi igrači slobodni po isteku ugovora, bez obzira na njihove godine, tako da bogati klubovi iz evropskih zemalja kupuju talente gde god požele. S tim što je i mladim igračima cilj i da zarade i da učestvuju u jačim takmičenjima. Paradoksalno je da i naša reprezentacija ima od toga koristi, jer igrači dolaze iz jačih evropskih klubova i takmičenja.

Kao i u svemu, bogati i u sportu sada diktiraju uslove, a siromašni su primorani da stvaraju igrače u svojim školama, pokušavajući da ih zadrže do isteka prvog ugovora, obično, do njihove 22–23. godine. Posle toga, neminovan je odlazak, koji naši klubovi pokušavaju da unovče. Jer siromašna sportska društva teško bi opstala bez transfera igrača.

To je sistem koji ne možemo da menjamo. Jedino možemo da radimo na što uspešnijem stvaranju novih igrača. Drugog načina formiranja koliko-toliko dobrog tima nemamo. S tim što smo svesni da će veliki klubovi iz drugih zemalja iskoristiti naš rad jer moramo da preživimo prodajući najbolje fudbalere. Pitanje je samo kad je najpogodniji trenutak za prodaju. Treba ga izabrati i proceniti da li se postiže maksimalna cena. S tim što igrača treba prodati pre isteka ugovora. Kad mu ugovor istekne, on je slobodan u izboru novog kluba.

Zato ga prodajete godinu dana pre, da biste naplatili uloženi trud, a i da biste od nečega mogli da živite.

U sportu se tako prodaju talenti, kao što razvijene zemlje uzimaju najbolje studente sa naših fakulteta. Talenti ne mogu da se razvijaju tamo gde nema odgovarajućih uslova za to.

A u sportu se tako dobija šansa da se postane as.

S druge strane, kod nas se zbog stalnog odliva igrača i pada kvaliteta igre gubi interesovanje za kolektivne sportove. Jer svakih šest meseci ili godinu dana neko odlazi iz kluba koji ne može da stvori tim.

Sad se čak dešava to da u Srbiju, ali i u Hrvatsku i drugde, dolaze strani fudbaleri, ali pitanje je kakvi su to fudbaleri i treneri koji dolaze kod nas.

Zbog svega toga, kolektivni sport u zemljama u tranziciji je u krizi. S druge strane, prirodno je radovati se sportskim uspesima svojih klubova i reprezentacija. Na sreću, imamo tenisere, blesnu košarkaši mlađih kategorija, odbojkaši, vaterpolisti, uspeh u fudbalu beleži mlada selekcija. Tako da se mi, u stvari, suočavamo s jednim paradoksom: u kolektivnim sportovima, u kojima su potrebna ogromna ulaganja – i u stručni rad i u infrastrukturu – u godinama krize i raspada, stasale su generacije omladinaca koje su u samom vrhu evropskog sporta. Jer, ne zaboravimo, to su oni koji su odrastali i trenirali u vreme ratova i raspada države. To je dokaz njihovog talenta i dobrog stručnog rada. Druga je stvar što nemamo para da ih zadržimo. Kad "Arsenal" izađe na teren sa 18 igrača na spisku, a nijedan nije Englez – onda treba izračunati koliki je budžet za njih potreban. A vi morate da stvarate igrače da biste se suprotstavili takvom "Arsenalu".

Ipak, naš spas je u negovanju talenata, entuzijazmu trenera i u želji za dokazivanjem. I ne zavaravamo se kada verujemo u taj talenat. Da se zavaravamo, ne bi, recimo, košarkaši u svim omladinskim selekcijama ovog leta osvojili evropske i svetske titule. Ne bismo imali ove tenisere, pa i mlade fudbalere – vicešampione Evrope.