Продаја за опстанак

Млађе категорије наших кошаркаша и фудбалера су у самом врху европских селекција, док су сениори слабији. Откуд тај пад квалитета од јуниорских до сениорских генерација? Објашњење може да буде компликовано, али и – једноставно. Јер, према прописима Фудбалског савеза (бивше) СФРЈ, играчи нису имали право да иду у иностране клубове пре 28. године живота. То је била велика предност за клубове – могли су да стварају и играче и тимове.

Сад су, међутим, према јединственим прописима УЕФА, сви играчи слободни по истеку уговора, без обзира на њихове године, тако да богати клубови из европских земаља купују таленте где год пожеле. С тим што је и младим играчима циљ и да зараде и да учествују у јачим такмичењима. Парадоксално је да и наша репрезентација има од тога користи, јер играчи долазе из јачих европских клубова и такмичења.

Као и у свему, богати и у спорту сада диктирају услове, а сиромашни су приморани да стварају играче у својим школама, покушавајући да их задрже до истека првог уговора, обично, до њихове 22–23. године. После тога, неминован је одлазак, који наши клубови покушавају да уновче. Јер сиромашна спортска друштва тешко би опстала без трансфера играча.

То је систем који не можемо да мењамо. Једино можемо да радимо на што успешнијем стварању нових играча. Другог начина формирања колико-толико доброг тима немамо. С тим што смо свесни да ће велики клубови из других земаља искористити наш рад јер морамо да преживимо продајући најбоље фудбалере. Питање је само кад је најпогоднији тренутак за продају. Треба га изабрати и проценити да ли се постиже максимална цена. С тим што играча треба продати пре истека уговора. Кад му уговор истекне, он је слободан у избору новог клуба.

Зато га продајете годину дана пре, да бисте наплатили уложени труд, а и да бисте од нечега могли да живите.

У спорту се тако продају таленти, као што развијене земље узимају најбоље студенте са наших факултета. Таленти не могу да се развијају тамо где нема одговарајућих услова за то.

А у спорту се тако добија шанса да се постане ас.

С друге стране, код нас се због сталног одлива играча и пада квалитета игре губи интересовање за колективне спортове. Јер сваких шест месеци или годину дана неко одлази из клуба који не може да створи тим.

Сад се чак дешава то да у Србију, али и у Хрватску и другде, долазе страни фудбалери, али питање је какви су то фудбалери и тренери који долазе код нас.

Због свега тога, колективни спорт у земљама у транзицији је у кризи. С друге стране, природно је радовати се спортским успесима својих клубова и репрезентација. На срећу, имамо тенисере, блесну кошаркаши млађих категорија, одбојкаши, ватерполисти, успех у фудбалу бележи млада селекција. Тако да се ми, у ствари, суочавамо с једним парадоксом: у колективним спортовима, у којима су потребна огромна улагања – и у стручни рад и у инфраструктуру – у годинама кризе и распада, стасале су генерације омладинаца које су у самом врху европског спорта. Јер, не заборавимо, то су они који су одрастали и тренирали у време ратова и распада државе. То је доказ њиховог талента и доброг стручног рада. Друга је ствар што немамо пара да их задржимо. Кад "Арсенал" изађе на терен са 18 играча на списку, а ниједан није Енглез – онда треба израчунати колики је буџет за њих потребан. А ви морате да стварате играче да бисте се супротставили таквом "Арсеналу".

Ипак, наш спас је у неговању талената, ентузијазму тренера и у жељи за доказивањем. И не заваравамо се када верујемо у тај таленат. Да се заваравамо, не би, рецимо, кошаркаши у свим омладинским селекцијама овог лета освојили европске и светске титуле. Не бисмо имали ове тенисере, па и младе фудбалере – вицешампионе Европе.