Kuća Veljković – istorija jedne porodice

Svojevrsni spomenik kulture, Kuća Veljković u Birčaninovoj 21, ovih dana je drugi put bila otvorena za posetioce u okviru manifestacije "Dani evropske baštine". Da bi Beograđani i stanovnici gradova u unutrašnjosti upoznali dokumenta i fotografije porodice koja je imala veliki uticaj na kulturni, ekonomski i politički život Srbije, u saradnji sa Istorijskim arhivom grada otvorena je i izložba o istoriji ove familije.

Nažalost, za vreme Drugog svetskog rata, a i kasnije iz ove kuće, koja je 1967. godine proglašena za spomenik kulture, nestale su mnoge umetnine koje su nekada pripadale porodici.

Pre osam godina, prilikom povratka u Srbiju koju je sa roditeljima Vojislavom i Ljudmilom i bratom Bogdanom napustila 1953. godine, Katarina Veljković je korak po korak započela obnovu ruinirane kuće, ali i borbu za pronalaženje izuzetno vrednih dela koja su nestala posle rata.

– Kuću sam zatekla u veoma lošem stanju, krov je prokišnjavao, a kako su je razni stanari napuštali i oslobađali sobe, počeli smo da je sređujemo. Nažalost, mnoge vredne stvari su nestale, a mahom je preostao kabasti nameštaj koji je neophodno restaurirati. Među vitrinama i ormarima, ostao je i rastureni klavir Mine Karadžić koji je, posle njene smrti, Vuk Karadžić poklonio Vojislavu Veljkoviću. U kući postoji i fotografija portreta čukun-dede Jovana Veljkovića, sina kneza paraćinske nahije, koji je najpre ukraden, da bi ga zatim kupio neki antikvar i prodao Narodnom muzeju, gde se i danas nalazi. Od 120 slika koje je naša porodica posedovala uspeli smo da pronađemo samo 20 dela – objašnjava Katarina.

Iz bogate kolekcije slika, između ostalih, nedostaju dela Bete Vukanović, Save Šumanovića, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović,  Ljube Ivanovića, Borivoja Stevanovića i velikog broja inostranih umetnika.

Na mestu nekadašnje bašte pune raznobojnog cveća i klupa, gde su se najmlađi Veljkovići igrali sa decom iz komšiluka, danas se nalazi nemački konzulat. U dvorištu se nekada nalazio i prvi privatni muzej evropske umetnosti na Balkanu sagrađen 1932. godine. U Paviljonu Veljković je 1994. godine otvoren Centar za kulturnu dekontaminaciju.

– Paviljon je za posetioce bio otvoren dva puta nedeljno. Tu su se nalazila vredna umetnička dela. U taj prostor se najpre uselio Moša Pijade, pa Sreten Stojanović, a za vreme rata korišćen je i kao skladište kože i cipela. Sećam se velikog pesnika Pabla Nerude kada je došao u posetu Moši Pijade, a bio je i kod nas. Majku je zatekao kako pere stepenište porodične kuće u koju je, po oslobođenju, bilo useljeno nekoliko familija. Pitao je gde je gospođa Veljković, a mama mu je rekla "pa, to sam ja", a onda joj je on poljubio mokru ruku – priseća se Katarina ranog detinjstva i dana kada su Nerudu primili u svom delu stana, u sobici u koju se ulazilo kroz kupatilo.

Koreni ove ugledne i u Evropi veoma poštovane porodice sežu do Karađorđevih vremena. Od Prvog srpskog ustanka njeni potomci – visoki oficiri, ministri i političari – imali su važnu političku i ekonomsku ulogu u razvoju i napretku Srbije. Porodica je bila u bliskim rodbinskim vezama sa porodicama Cukić, Petronijević, Lešjanin, Marinković, a Katarinine rođake Milica i Ruža Orešković su bile dvorske dame Natalije Obrenović.

– Potomci uglednih porodica predstavljaju jednu vrstu čuvara kuća koje čine kulturnu baštinu i pripadaju celoj Srbiji. U Beogradu tek počinje da oživljava saradnja između državnog i privatnog sektora koja je u Francuskoj, gde sam dugo živela, veoma dobra. Tamo su programom zaštite privatne kulturne baštine obuhvaćene na samo gradske već i seoske kuće, golubarnici, mesta gde su se pekli hlebovi – kaže Katarina Veljković, nadajući se da će tako nešto uskoro i kod nas zaživeti, jer mnoge porodice u Srbiji poput njene imaju neprocenjivo kulturno bogatstvo. 

-----------------------------------------------------------

Porodično stablo

Porodično stablo Veljkovića počinje sa Veljkom Mirkovićem, knezom Paraćinske nahije. Njegov sin Jovan Veljković bio je sudija i popečitelj. Jovan je otac Stojana Veljkovića koji je doktorirao prava na Hajdelbergu. Stojanovi sinovi su Vojislav, osnivač "Srpskog književnog glasnika", ministar finansija i "otac jugoslovenskog dinara", utemeljitelj umetničke zbirke i Paviljona, i Jovan, koji je bio oficir. Stojan je imao i kćerku Darinku. Jovan je otac Stojanu, Radmili i Vojislavu. Vojislav Veljković, industrijalac, direktor prvog parnog mlina i pivare, otac  je Katarine, koja je završila rusku književnost, i Bogdana koji je diplomirao na Harvardu.