Na izvorima lepote i dobrote

Dve uspešne kostimografkinje Milena Kononero (trostruka dobitnica Oskara), i Bojana Nikitović (za sada okićena našim mnogobrojnim priznanjima, između ostalih, dobitnica je četiri Sterijine nagrade) ponovo rade zajedno.

U martu su, zbog epidemije virusa korona, bile primorane da obustave započet posao na novom filmu, koji Milena Kononero potpisuje i kao producent. Bojana se vratila iz Rima u rodni Beograd i, evo, sada, posle četiri meseca, opet su u akciji, u stvaralačkom tandemu.

– Izolacija me je iscrpla, donela mi neku setu i uvela u preispitivanja kojima ranije nisam bila sklona – kaže Bojana Nikitović. – Mislim da smo svi zatečeni. Prvih nekoliko meseci smo se još i držali dobro, ali sada, kada je jasno da će ovo potrajati, treba skupiti snagu da se izdrži.

Na sreću, nastavila sam, nedavno, pripreme za film na kojem sam stala kada nam se svima desio „smak sveta”. Zasad ide dobro, ljudi su disciplinovani, svi nosimo maske, testiramo se. Milenin poziv me je jako obradovao. Za mene je ovo posao snova. Divna je priča, interesantna za kostim… Pripreme su u Rimu, a snimanje u Tirolu.

Sakrivanje kostima i druge muke

Njena karijera ju je odvela u svetsko, visoko filmsko društvo. Realizovala je kostime za više od sto pozorišnih predstava, sarađivala sa našim najboljim rediteljima a onda iz Beograda preko Italije stigla do Holivuda, pa i do Njujorka, do Metropoliten opere. A sve je počelo sa „Marijom Antoanetom”, filmom koji je Mileni za kostime doneo Oskara, a Bojana joj je bila glavna saradnica. Jedan od njihovih radova bila je i opera „Toska”, sa kojom je 2009. otvorene sezona u prestižnoj Metropoliten operi u Njujorku. Poslednjih deset godina Bojana Nikitović, koja je inače ćerka poznatog sportskog TV komentatora Dragana Nikitovića, gradila je samostalnu, internacionalnu karijeru. U svoju biografiju upisala je mnoge velike naslove – „Koriolanus”, „Vulfmen”, „ Umri mušku”, „Gost Rajder”, „Novembarski čovek”…, niz serija i pilot epizoda. Radila je kostime za Entoni Hopkinsa, Brusa Vilisa, Kejt Blančet, Kiru Najtli, Nikolasa Kejdža, Majkla Daglasa, Rejfa Fajnsa, Pirsa Brosnana… Nedavno je na HBO kanalu prikazana originalna engleska drama „U tuđoj kući”, gde je kao kostimograf potpisana Bojana Nikitović.

– Naravno, da nije bilo lako, pre svega zato što sam bila dosta razdvojena od mog sina Vuka i porodice. To su velike žrtve koje smo zajedno podneli. Nemojte misliti da na samom poslu nije bilo suza i muka, sakrivanja kostima, podmetanja i pakosti, ali izdržalo se… Meni je jednostavno suđeno da do svega dolazim teškim radom i sa dosta spoticanja. Ali ne bih ništa menjala. Sva iskušenja nas čeliče i čine boljima.

Film koji nije stigao u bioskope

Priča nam kako se upoznala sa čuvenom Milenom Kanonero, kostimografom filmova „Paklena pomorandža”, „Bari Lindon”, „Vatrena kočija”, „Koton klub”, „Moja Afrika”, „Dik Trejsi”…

– Milenu sam upoznala u Beogradu kada je došla da radi film „L’amore e’ cieco”, koji, nažalost, na kraju nikada nije stigao u bioskope. Bila sam jako uzbuđena što ću je upoznati i imati priliku da radim s njom. Nisam ni sanjala da će se to pretvoriti u skoro desetogodišnju neprekidnu saradnju. Pokazala sam joj, pred njen odlazak iz Beograda, neke moje skice za pozorišne predstave koje su joj se jako dopale, ali smo, zapravo, od prvog dana dobro funkcionisale u zajedničkom poslu. To je bila moja velika sreća.

Pitamo je da li je kostimografu lakše ili teže raditi istorijske rekonstrukcije, odeću iz epohe, garderobu koja podrazumeva autentičnost, nakit, skupocene materijale:

– Svaki takav poduhvat podrazumeva veliku pripremu i dobro poznavanje epohe u svakom smislu. Meni je priprema pravo zadovoljstvo, volim da saznam što više detalja o periodu u kojem se radnja filma dešava i da sakupim veliku dokumentaciju koja će mi pomoći u realizaciji kostima. S druge strane, nekada je teško raditi čak i savremene akcione filmove, gde izgleda da za kostimografa praktično nema posla. Mnogo volim to čime se bavim, tako da je lepo i kad je teško.

Cene se rad i predanost

Kako uspeva da se prilagodi zahtevima zapadnih producenata?

– Verujem da kada radite punom snagom, predano i profesionalno, to ljudi vide i umeju da cene. Posebno, producenti na velikim projektima. Njihov je zadatak da angažuju ljude koji će na najbolji način uraditi svoj deo posla.

Čujemo da je bila angažovana na novom filmu Slobodana Šijana – „Budi Bog s nama”. Mnogo se radovala toj saradnji i bila srećna i počastvovana da u tom projektu učestvuje. Na žalost, termini su im se „razišli”, tako da, iako je učestvovala u prvom delu snimanja krajem prošle godine, nije ostala na filmu do kraja.

Inače, uz filmove i serije rađala su se i neka prava prijateljstva… Videli smo u RTS-ovom „Autoportretu” video-poruku u kojoj se glumac Pirs Brosnan raduje njenom uspehu. Objašnjava nam da su to najlepše uspomene sa snimanja. Ljudi se sprijatelje, ostanu prijatelji zauvek. A kada se još i desi da se ponovo sretnu na nekom novom projektu, to izgleda kao da ste sreli člana familije.

Razlika između stiliste i kostimografa

Koliko je važno da televizije imaju stiliste, a koliko kostimografe?

– Postoji velika razlika između kostimografa i stiliste. Kostimograf kroz kostim glumca doprinosi kompletnom imidžu filma ili serije i često ih vizuelno upečatljivo obeleži. Stilista ne „radi na liku”, on pomaže u „stilizovanju” javnih lica. I, naravno, važno je da dobri stilisti postoje, jer se i kroz izgled ljudi koje gledamo u medijima utiče na gledaoce i formiranje njihovog ukusa. Ne mislim da se kod nas na tome mnogo radi. Kakve televizije, takvi i stilisti.

Ova pandemija kao da je zagospodarila našim životima. Strah se sve više uvlači u ljude. Bojana Nikitović je nedavno, izjavila: „Ubeđena sam da će lepota spasiti svet!”.

Ohrabrujuće je to čuti, ali i saznati kako…?

– To je nasušna potreba svih nas. Umetnost će uvek i, bez obzira na sve, opstati, ljudi će pisati, stvarati muziku, slikati, glumiti, pevati, stvarati, jer mi svi imamo potrebu za tim – da se napojimo na izvorima lepote i dobrote.

Svim srcem verujemo u njene reči.

Tetke Vera, Voka i Drakče

Na našu sagovornicu su snažan trag ostavile bake tetke, Vera i Voka. Tetka Vera je bila potpuno renesansni lik, pisala je i objavljivala priče i ljubavne romane pod pseudonimom, fantastično slikala, božanstveno pevala. A tetka Voka joj je bila prvi pravi modni uzor. Poslužile su kao inspiracija čuvenom Novaku Novaku za lik Nikolajevićke u „Pozorištu u kući”.

Njena najdraža tetka, Drakče, završila je tekstil na primenjenoj umetnosti i bila njen uzor oduvek. Mnogo je jakih, pametnih i posebnih žena u familiji moje majke, ističe ova umetnica...

Najluđi ketering

Na snimanju „Marije Antoanete” Sofije Kopole bio je najluđi ketering sa sve ostrigama, puževima, škampima, najfinijim sirevima, piramidama napravljenim od zlatnih kolačića, crnim i belim vinom... Francuzi ne haju za američka striktna pravila da na setu nema alkohola. Na „Vulfmenu” su oko pet pola šest donosili najraznovrsnije slatkiše. U Litvaniji je, u najvećoj gužvi, trčala da se na vreme vrati iz nabavke kako ne bi slučajno propustila najbolje sendviče od pet vrsti crnog hleba. Sada je već normalno da se skoro polovina ekipe hrani veganski ili vegetarijanski.