Dupli pas Vučića i Dodika

Kosovo za Srpsku ili Srpska za Kosovo? Utapanje Srpske u BiH da bi Kosovo ostalo u Srbiji, ili odlazak Kosova iz Srbije da bi joj se Srpska pripojila? Iz Vašingtona je stigla vest da će se u razgovore Vučić–Hoti, uz posredovanje Grenela, uključiti i predsednik Tramp, i da teme, kako je bilo najavljeno, neće biti samo ekonomske, nego i političke. Štaviše, prema pisanju o američkoj politici dobro obaveštenog dnevnika „Danas”, SAD su spremne da „ponude više autonomije Srpskoj”. Šta treba da znači kad se povodom vašingtonskih pregovora predstavnika Srba i Šiptara o KiM iznebuha spominje američka podrška Republici Srpskoj?

Simetrija između nerešenog statusa RS i KiM, te ideja „čendža” teritorija, visi u vazduhu još od američkog višednevnog bombardovanja srpskih položaja u Bosni i dva i po meseca bombardovanja cele Srbije , ali se nije pominjala u zvaničnim političkim komunikacijama Beograda i Vašingtona. Kada je novinarka NIN-a pre dve decenije od Mortona Abramoviča, uticajnog američkog jastreba, profesora i osnivača više moćnih međunarodnih NVO, zatražila da objasni duple standarde Zapada u vezi sa Srbijom, odnosno u BiH, on je bezočno odgovorio: „Sada je na dnevnom redu Srbija.” Dobrica Ćosić se u svojim dnevničkim beleškama zgražavao nad ovim cinizmom. Pragmatični Đinđić, koji je, navodno, prilikom svog prvog premijerskog boravka u SAD izneo ideju „čendža”, naišao je na isti odbojan stav. S druge strane, sećam se da sam i sam u jednom članku poodavno pomenuo tu ideju i naišao na burnu reakciju čitalaca: „Idi u Bosnu pa tamo trguj.” Elem, KiM je „sveta srpska zemlja”, a Srpska je ipak tamo u Bosni. Znači – ni američkoj ni srpskoj strani tada nije odgovaralo bilo kakvo vezano rešenje.

U međuvremenu su se i preko Drine probudile i ojačale svesrpske emocije za „kolevku srpske državnosti i duhovnosti”, a ovde, pak, svest da „s obe strane Drine žive prekodrinski Srbi”. Lideri dve srpske zemlje, međutim, tesno koordinišu nacionalnu politiku na dva koloseka, sami vele – „bolje nego ikad”. Amerika više ne drži sve uzde u rukama, a Rusija insistira na (izvorom) Dejtonu i rezoluciji 1244. U takvoj atmosferi Dodik je onomad prilikom Vučićeve posete Banjaluci, na konferenciji za medije ubacio loptu u oficijalni kontekst, a ovaj je poneo u Beograd da razmisli. Dodik je pritom naglasio da je „RS spremna da ostane u BiH, ukoliko KiM ostane u Srbiji”. A kasnije je dodao da je Srpska zadovoljna statusom po slovu izvornog Dejtona, što znači u granicama BiH, ali je i Vučiću za put u Vašington pripremio iscrpan, obiman i sistematizovan dokument o „međunarodnom” izigravanju sporazuma koji su garantovale i SAD i Srbija. Dokument, s jedne strane, sumira sve antidejtonske zahvate tzv. međunarodne zajednice u BiH na štetu RS, a s druge sve mere koje RS preduzima da bi zaštitila svoj izvorni dejtonski status. RS traži vraćanje svih entitetskih nadležnosti koje joj pripadaju po Dejtonu, a koje su joj tokom godina otete i prenesene iz Banjaluke u Sarajevo; ukidanje bonskih nadležnosti, koje visokom predstavniku (VP) daju dikatatorska ovlašćenja; odlazak VP-a i inostranih sudija iz Ustavnog suda BiH, kojima je, takođe po Dejtonu, odavno istekao rok; ukidanje nametnutih zakona, itd. Narodna skupština RS je sve te po nju štetne odluke i praksu parcijalno već stavila van snage, i na osnovu toga pripremila novi ustav.

Da je informacija iz lista „Danas” da su SAD spremne da „Srpskoj daju više autonomije” došla iz Stejt departmenta, bilo bi jasno da se baca koska među Srbe. Prebacuje težište igre s jedne na drugu obalu Drine. Do sada je Vučiću i prethodnicima prećeno i obećavano povodom KiM, pod uslovom da promeni odnos prema Dodiku, a sada se ovome, bar tako ispada prema „Danasu”, najavljuju bolji dani za Srpsku, kao kompenzacija za odlučujući pritisak na Vučića da prizna nezavisnost Kosova.

No, vest nije došla iz spoljnopolitičkog legla Klintonovih, nego iz okruženja Donalda Trampa, kome bi u predizbornoj kampanji dobrodošao neki pomak u pat-poziciji na relaciji Beograd–Priština. A pruženu ruku Srbima može da proglasi spasavanjem „malih Rusa” od malignog uticaja velikih. Ne mora da bude ništa politički spektakularno i definitivno, ali ekonomija nije dovoljna da bi se u dijalog uključio predsednik SAD. Istovremeno, za Srbe se on pokazao boljim od Klintona, Buša i Obame, kao što je i Grenel bolji od Palmera, a šta tek reći kao alternativu favorizovanom Džou Bajdenu, po Dajani Džonston, „svirepom antisrbinu”. Uostalom, prilikom prvog Trampovog izbora Dodik je iz sveg grla navijao za Trampa, naspram već viđene predsednice Hilari. Obućar iz RS poslao je specijalno izrađene cipele za Melaniju. A srpska dijaspora u SAD ovog puta je pozvana iz matice da lobira za njenu lošiju polovinu. Elem, postoji obostrani interes da se 4. septembra u Vašingtonu bar simbolično stvori pozitivna atmosfera u neizvesnom traženju rešenja za KiM, a možda i više od toga: da Tramp kao predstavnik SAD preuzme inicijativu od Nemačke.

Dodikov dokument, kao deo jedinstvene srpske priče koju će predstaviti Vučić, mogao bi u Vašingtonu da podseti kako Srbi poštuju međunarodne sporazume – Dejtonski, kao i Rezoluciju 1244 – koji su potpisani upravo u režiji SAD. A ukoliko uopšte dođe do priče o vezanoj trgovini i rešavanju u paketu, Vučić bi mogao da upozori da je KiM južna pokrajina Srbije, a RS konfederalna polovina BiH, da su Šiptari na KiM nacionalna manjina (narodnost), a Srbi u RS konstitutivni narod. Odnosno, koliko tu Srbi kao celina gube, a koliko dobijaju? Kada Vučić ponavlja da „Srbija ne može sve da izgubi, a da ništa ne dobije” i kada Dodik kao jedno od rešenja pominje „četiri opštine na severu KiM i Srpska u Srbiji” – da li misle na isto? I da li ćemo to saznati posle njihovog sutrašnjeg sastanka kao poentu zajedničke platforme za Vašington, ili će to biti samo rutinska uzvratna poseta Beogradu?

Da u nevoljnom komšiluku ne bi posumnjali da im Srbi udruženo spremaju nešto iza leđa, Dodik je isti dokument uputio i Z. Milanoviću i B. Izetbegoviću. Prvog ne može ostaviti ravnodušnim sve dok hrvatskog predstavniika u vrhu BiH, uz prećutnu podršku „međunarodne zajednice”, biraju Bošnjaci. A možda i Bakir Izetbegović, koji je zaokupljen dnevnopolitičkim ad hok akcijama i reakcijama, čitajući ovaj dokument shvati zašto „u Srba nema bosanskog patriotizma”, zašto razmišljaju o osamostaljenju Srpske i sanjaju o ujedinjenju sa Srbijom. Da li će sledeća runda u Vašingtonu, pored Ace i Hotija, okupiti i Željku i Bakira, ili će, do bolje prilike, biti reči samo o ekonomskoj saradnji, a o ostalom posle predsedničkih izbora u SAD?

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista