Milanovićevo sunce tuđeg neba

„Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba,/ Neće vas grijat ko što ovo grije;/ Grki su tamo zalogaji hljeba/ Gdje svoga nema i gdje brata nije.” Ove Šantićeve stihove izgovorio je hrvatski predsednik Zoran Milanović 25. avgusta u Gruborima, na komemoraciji srpskim žrtvama pred visokim zvanicima, među kojima su bili i potpredsednici hrvatske vlade Hrvat Tomo Medved i Srbin Boris Milošević, predsednik SDSS-a Milorad Pupovac i specijalni izaslanik predsednika Srbije za pitanje nestalih Veran Matić, te nekoliko rođaka žrtava, koji su samo za ovu priliku doputovali iz „tuđine”.

Kakav je događaj okupio pomenuto društvo?

U zaseoku Grubori, selo Plavno kod Knina, do 4. avgusta 1995. živele su 24 porodice na isto toliko imanja, sa oko 70 duša. Pred hrvatskom akcijom „Oluja” većina žitelja je otišla u egzodus, a trinaestoro, koji nisu hteli ili mogli, ostali su na svojim ognjištima. Dana 25. avgusta sedmoro ih se spustilo do škole u centru sela, udaljene oko dva i po kilometara, da se registruju kod Unprofora radi odlaska u Srbiju. Na putu do škole mimošli su se s nekoliko vozila u kojima se nalazila uniformisana lica sa hrvatskim oznakama. Dok su čekali na dolazak unproforca, videli su dim iz svog zaseoka i njih četvoro, Milica Karanović, Mara, Dušanka i Jovo, svi s prezimenom Grubor, predosećajući nesreću, požurili su natrag.

„Grubori su bili u plamenu. Na ulazu u zaseok se rastajemo i svako odlazi svojoj kući. Vidim kako gore kuće, stogovi sena, štale... I moja kuća je sva u plamenu. Začuh korake u blizini, pomislih da su ustaše i sakrih se ispod stepenica. Bijahu to koraci Mare Grubor, koja mi reče da je zaklan Miloš Mićo Grubor (80). Odlazimo do njegove kuće i zatičemo ga na krevetu, sav u krvi, prerezanog grla. Kuhinja mu je gorjela, a kuća sva ispreturana. Priđoše nam Dušanka i Jovo, pa zajedno idemo od kuće do kuće i redom pronalazimo leševe. Najprije moga brata Jove (65) sa prerezanom jabučicom. Zatim moga sina Đure (41) na livadi, odmah poviše kuća. I on je imao rane na vratu. Pored njega ležala je Milica Grubor (54) prerezanog grla i sa mnogo uboda po tijelu. U kući moje majke Marije (90) pronašli smo samo ostatke njenih sagorjelih kostiju. Zatim smo ušli u kuću Jove Grubora Damjanovog (73) koja je bila u plamenu s već urušenim krovom. Nismo ga uspjeli naći. U šutu smo primjetili bijeli pepeo, pa smo zaključili da je to od njega ostalo. Pored toga što su pobili sve seljane koje su našli kod kuća, ubijali su redom i stoku na koju su naišli. Ubili su pet krava, dvoje teladi i više svinja, a jedan dio stoke gorio je u svinjcima i štalama. Od dvadeset kuća u selu ostale su čitave samo tri.„ Ovo je u martu 1998. u prostorijama „Veritasa” u Beogradu ispričala tada šezdesetosmogodišnja Milica Karanović.

Sve što je Milica ispričala „Veritasu” zabeležila je i kamera TV ekipe UN-a, koja se našla u Gruborima zbog ranije dogovorenog sastanka s meštanima, kad su i snimili scene zločina. Zapamtili su i registarske oznake automobila s hrvatskim specijalcima koji su se vraćali sa „obavljenog zadatka”.

Kada su istog dana „zaštitne snage” od nadležnih hrvatskih vlasti tražile informacije o događaju u Gruborima, odgovoreno im je da se na tom području desio oružani sukob pripadnika specijalne policije sa „zaostalim četničkim bandama”. Možda bi im ta obmana i uspela da nije bilo snimka UN-a i izjava Milice i njenih komšija.

Zahvaljujući Milici i njenim komšijama i nekolicini službenika Unprofora, koji su svedočili i pred Haškim tribunalom, nesporno je utvrđeno da je u Gruborima zločin počinila hrvatska specijalna policija iz sastava Antiterorističke jedinice iz Lučkog, u akciji „čišćenja terena” pored pruge Zagreb–Knin–Split, kojom je narednog dana trebalo da prođe „voz slobode” s predsednikom države Franjom Tuđmanom. Bez obzira na to što je utvrđeno, hrvatski generali su u žalbenom postupku oslobođeni optužbe zbog nekih drugih „igara” međunarodne zajednice.

U Hrvatskoj su za zločin u Gruborima, pod izuzetno snažnim pritiskom međunarodne zajednice, tek 2009. procesuirali petoricu bivših pripadnika specijalne policije, ali su na kraju svi bili oslobođeni u nedostatku dokaza, odnosno zbog „zaveta ćutanja” pripadnika pomenute jedinice.

U selu Plavnu u avgustu 1995, pored pomenute šestorke iz saseoka Grubori, ubijeno je još 25 meštana, svi srpske nacionalnosti, prosečne starosti preko 71 godinu, među kojima je sedam žena, a ni za ta ubistva do danas niko nije odgovarao.

Prema popisu stanovništva iz 1991. u selu Plavnu živelo je 1.729 žitelja, među kojima su 1.708, ili 99,3 procenta, bili Srbi. A prema popisu iz 2011, u tom selu su živele 253 osobe, bez odrednice o nacionalnom sastavu. U zaseoku Grubori od 25. avgusta 1995. ne živi niko.

Znaju izbegli Gruboričani da „sunce tuđeg neba ne greje kao što ovo greje”, ali se sećaju i poziva prvog hrvatskog predsednika Tuđmana od 5. avgusta 1995. godine: „Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti, koji nisu aktivno sudjelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća, i bez bojazni za svoj život i svoju imovinu, dočekaju hrvatsku vlast, uz jamstvo da će im se dati sva građanska prava”. Oni koji su ga poslušali bili su prevareni i ubijeni.

A kako da veruju i njegovom nasledniku kad sudovi njihove države ni nakon 25 godina nisu u stanju (ne žele) da bilo koga osude za najstrašniji i najnesporniji ratni zločin, kakav je ovaj u Gruborima?

Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”