Bombe koje su prepolovile Republiku Srpsku

Pre tačno 25 godina, 30. avgusta 1995, avijacija NATO-a, uz artiljerijsku podršku Snaga za brza dejstva, započela je bombardovanje Republike Srpske. Za dve nedelje „vazdušne kampanje”, kako su stratezi najmoćnije vojne alijanse sveta nazvali bombardovanje vojnih i civilnih ciljeva na prostorima na kojima su Srbi vekovima živeli, poginula su 152 civila, a 273 su teže ili lakše ranjeni. Akcija „Odlučan odgovor” omogućila je ofanzivu muslimanskih, a u zapadnoj Bosni i združenih hrvatskih snaga (jedinice HVO i regularne jedinice Vojske Republike Hrvatske). Za svega 40 dana (primirje je potpisano u noći između 10. i 11. oktobra) gotovo da je formacijski nestao Drugi krajiški korpus.

Otkud da se NATO punim kapacitetom vazduhoplovstva stavi na stranu muslimanske i združene hrvatske vojske? U ponedeljak, 28. avgusta, na pijaci „Markale” poginulo je 37 lica, a nikada nije saopšten konačan broj ranjenih. Prema izveštajima muslimanskih medija, granata od 120 mm bila je ispaljena iz minobacača sa srpskih položaja. Svi zapadni mediji, ali i komanda Unprofora i NATO, preneli su takve izveštaje, bez dokaza optužujući srpsku vojsku za napad. Glavni štab VRS je demantovao takve navode i predložio Unproforu formiranje mešovite komisije da bi se utvrdila istina. Unproforov i francuski izveštaj nikada nisu objavljeni. Komandant ruskog Unprofora, pukovnik Andrej Demurenko ocenio je da su šanse da su Srbi ispalili granatu „jedan prema milion”.

Ultimativni tonovi čuju se iz Komande Unprofora i sedišta NATO-a. U sredu, 30. avgusta, u 2.05 sati, ukupno 255 aviona NATO-a počelo je da izvodi vazdušne udare. Najpre su mete bile na području Srpskog Sarajeva, Sokoca, Vlasenice, Foče, Čajniča, Han Pijeska i Srpskog Goražda. Ciljevi u prvom talasu – telekomunikacije i naselja. Iz dana u dan sve više teritorije RS je pod udarom, sve više civilnih ciljeva zasipano je razarajućim bombama. Gađana je čak i bolnica „Žica” u Blažuju, u kojoj je nastradalo 10 bolesnika, a 21 je ranjen. Iako članica NATO-a, Grčka nije dozvolila prelet turskih aviona u NATO baze u Italiji. Rusko armijsko glasilo „Krasnaja zvezda” piše: „Rusija je nemoćna da bilo šta učini. Njen glas, nažalost, niko ne sluša”.

Od 30. avgusta do 13. septembra avijacija NATO-a, uz podršku Snaga za brza dejstva, izručila je na Srpsku više od 10.000 tona eksplozivnog materijala. Više od 400 borbenih aviona poletalo je sa aerodroma Avijano, Pjačenca, Đoja del Kole, Gedi i Brindizi u Italiji, kao i sa dva američka i jednog britanskog nosača aviona u Jadranu, izvodeći 3.202 borbena leta i dejstvujući po 150 vojnih i civilnih ciljeva. Prvi put u borbenim dejstvima korišćene su bombe s osiromašenim uranijumom.

Sa 63 odsto teritorije BiH koje je kontrolisala, Republika Srpska svedena je na svega 44 odsto. Bila je reč o realizaciji dugoročnih političkih i vojnih interesa najmoćnijih zapadnih zemalja, uz podršku medija koji su se u većini stavili u funkciju prikrivanja istine i otvorene propagande za jednu stranu u sukobu. Svega 39 sati od tragičnog incidenta na „Markalama”, pokrenuta je moćna mašinerija NATO-a. Kako je bilo moguće za tako kratko vreme osposobiti pet vojnih baza u Italiji i uvesti u borbeni raspored i upotrebu za dejstvo čak tri nosača aviona?

A sve je počelo 27. maja 1992, posle detonacije u Ulici Vase Miskina u Sarajevu, dok su ljudi čekali hleb. Posle samo minut, na licu mesta su se našle strane TV ekipe, među njima i Kristijan Amanpur iz Si-En-Ena. Posle toga SB UN je izglasao „Rezoluciju o zabrani leta”. Direktna posledica te odluke, budući da još nije bio probijen koridor u Posavini, bila je nestašica hrane, goriva i lekova, a posebno smrt jedanaest beba u banjalučkom porodilištu, kojima je bilo onemogućeno dopremanje boca sa kiseonikom iz Srbije. Zahvaljujući hrabrosti četiri srpska pilota helikoptera, sa batajničkog aerodroma ipak su dopremljeni kiseonik i neophodni medikamenti.

Posle bombardovanja 1995. Srbi više nisu mogli efikasno medijski da se brane, zbog toga što je NATO uništio radio-releje i TV repetitore. Nije bez osnove i sumnja da je plan bio da se uništi RS. Srećom, VRS je uspela da spreči takav plan, a kolosalnu zaslugu imali su sistemi PVO, zajedno sa službama VOJIN. Već u prvom času srpski raketaši su u rejonu Pala „iglom” oborili „miraž 2000 K-2” i zarobili dva pilota, koji su nedugo potom pušteni. Pretpostavlja se da su sistemi PVO oštetili još dva aviona. Oborene su i četiri bespilotne letelice, od čega dva američka „predatora”. Treba se podsetiti i da je avijacija NATO-a 16. aprila 1994. gađala srpske položaje ispred Goražda. Tom prilikom PVO VRS je oborila britanski avion „harijer”. Srpski raketaši su i 2. juna 1995. raketom „strela” u rejonu Bravska kod Bosanskog Petrovca oborili američki F-16.

Vojna intervencija imala je zastrašujuće humanitarne posledice. Po dejtonskim mapama, Srbi su takoreći preko noći morali da napuste sarajevska naselja Ilidža, Hadžići, Vogošća, Ilijaš i gotovo svu Grbavicu. Delovi Ozrena i Vozuće su pripali Federaciji, a Srbi su, često i pod artiljerijskom vatrom, napustili svoje domove u zapadnokrajiškim opštinama u kojima su bili većina. Prema podacima „Udruženja za povratak u Bosansku Krajinu”, izgnano je 135.000 ljudi.

Politikolog