Nove želje – stari problemi

Da je kojim slučajem Stanislav Čerčesov, za ovu priliku mogao da računa na još neke fudbalere, ko zna kakva bi nas sudbina čekala u Moskvi. Ali, Rusija je i bez pola tima pokazala koliko je snažna. Stekao se utisak da su u svakom trenutku znali šta hoće i koliko mogu. Ostavljajući stalno u nedoumici svog gosta, koji očigledno, i fizički i psihički još uvek nije spreman za velike ispite. Izgleda, bar što se naše reprezentacije tiče, da je počela još jedna sezona igranja sa nervima naših navijača. Međutim, šta će biti kada srpski fudbaleri budu iscrpeli sve kredite kod publike?

Loša slika o našem fudbalu, posebno neuspesi državnog tima, koji još uvek luta u stvaranju ekipe i dobrih rezultata, mogla bi da se nastavi i ove jeseni. Poraz u Moskvi je samo otvorio stare probleme sa kojima se suočavamo pune dve godine. Definitivno i najvećim fudbalskim laicima je jasno da najviše škripi u odbrani. Bezuspešna je bila volja a i želja Ljubiše Tumbakovića da se nacionalni tim ponovo vrati na stari sistem igre u odbrani. I to, baš onaj, koji je uporno zagovarao Slavoljub Muslin. Jer, baš taj sistem, sa trojicom igrača u zadnjoj liniji, doneo nam je toliko željeni odlazak u Rusiju.

Selektor je uoči početka novog ciklusa Lige nacija, a u nemogućnosti da od novembra prošle godine izvede tim na bar jednu proveru, doneo odluku da proba i pokuša sa već oprobanim receptom svog prethodnika. Ali, očigledno da je odabir igrača, bar u ovom momentu, bio baš mršav. Definitivno, mnogo toga nije štimalo i u srednjem redu, gde smo, iskreno, mnogo više očekivali od Gudelja i Nemanje Maksimovića. Doduše, nije blistao ni Sergej Milinković Savić, pa su sporadični pokušaji Tadića i Kostića, ostali bez prave podrške.

Odavno oko reprezentacije ne štimaju mnoge stvari. Stvara se utisak da naši igrači na okupljanje dolaze tek toliko da ispune normu. Da upišu još jedan nastup više u svojoj fudbalskoj biografiji, a kada se raziđu po Evropi, selektor „čupa kosu”. Srbija nije baš toliko velika zemlja da može sebi da dozvoli takav luksuz da se olako odriče najboljih. A svakako da je Nemanja Matić, jedan od njih. A takođe nije slučajno što je Kristal Palas, jedan od najvećih klubova Premijer lige odlučio da kapitensku traku da Srbinu Luki Milivojeviću. Kada se na kraju budu svodili svi fragmenti, izgleda da nas drugi mnogo više cene nego što smo mi sami spremni da priznamo.

Već mesecima noćna mora za selektore, jeste kako poboljšati igru u odbrani? Tumbakovićevi prethodnici su često eksperimentisali, ali, niko od njih nije uspeo da pronađe željenu formulu. Poslednji put kada je odbrana bila na visini zadatka u meču sa Rumunijom (0:0) u Bukureštu (14. oktobra 2018. godine ) ponadali smo se da dolaze bolji dani za našu reprezentaciju. Ali, od tada primali smo golove gotovo na svakoj utakmici. Najpre protiv Crne Gore 2:1, pa Litvanije (4:1), Portugalije (1:1), Ukrajine (5:0), pa opet Litvanije (4:1), Portugalije (2:4), Luksemburga (1:3), Litvanije (1:2), Luksemburga (3:2), Ukrajine (2:2) pa sve do gostovanja u Moskvi (3:1)! Dakle, znamo gde leži glavni problem, samo ostaje pitanje, kako ga rešiti?

Sutra nam u goste u okviru Lige nacija stiže reprezentacija Turske, koja je na startu poražena kod kuće od Mađara. Možda je to dobro, s obzirom da se rival nalazi u blagom nokdaunu, pa bi nam pobeda nad njima, pod uslovom da naša odbrana ne primi ni jedan pogodak, itekako dobro došla pred naredni veliki ispit. Jer, bliži se okršaj sa Norvežanima...