Sa suvom hranom kroz gladnu Evropu

Na Olimpijskim igrama 1920. u Antverpenu (Anversu kako se tada govorilo) Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca trebalo je da predsatavljaju atletičari. Međutim, posle kvalifikacionih takmičenja, kakva je bila Prva smotra sportista Beogradskog olimpiskog odbora, 5. jula 1920, na igralištu Jugoslavije (slična su održana i u drugim mestima), odluka je promenjena.

„Sve pripreme za odlazak na Olimpijadu vršene su s namerom da se obrazuje atletska ekipa, pa smo mi pobednici sa ovih eliminatornih takmičenja sa nestrpljenjem očekivali konačno rešenje, jer smo gajili nadu da će bar neko od nas otputovati u Anvers, ako vlada odobri potrebna sredstva za put”, zapisao je u svojim dragocenim „Sećanjima i uspomenama” (1973) Jovan Ružić, pobednik u „skoku tri koraka iz trka” (12,49 m) i „skoku u daljinu iz trka” (5,65 m). „Ali, umesto da to bude u svojstvu atletičara, ja sam neočekivano na Olimpijadi u Anversu učestvovao kao igrač prve jugoslovenske fudbalske reprezentacije”.

Ružić, tada drugi sekretar Olimpijskog odbora u Beogradu, objasnio je zašto je atletika ustupila mesto fudbalu:

„Inicijativa da se na Olimpijadu umesto atletske ekipe pošalje fudbalska reprezentacija, potekla je od Zagrebačkog nogometnog podsaveza. Inicijative se odmah prihvatio Beogradski loptački podsavez jer je po predlogu Zagrepčana reprezentacija trebala da bude sastavljena od igrača zagrebačkih i beogradskih klubova. Jugoslovenski nogometni savez u Zagrebu prihvatio je ovu akciju i podneo formalni predlog Jugoslovenskom olimpijskom odboru u Zagrebu da se kao predstavnik Jugoslovena na Olimpijadi u Anversu pošalje samo fudbalska reprezentacija koju bi JNS obrazovao. Mali broj atletičara (od kojih smo većina bili ustvari mi igrači – fudbaleri), nedostatak organizacije atletičara (jer je u to doba, uopšte nije bilo) koja bi na sebe preuzela organizaciju odlaska atletičara u Anvers, njihovu selekciju i pripreme, prebacivao je ovu dužnost na Jugoslovenski olimpijski odbor u Zagrebu i ostale olimpijske odbore, što je opet stvaralo velike komplikacije. Postignuti rezultati na održanim selekcionim atletskim takmičenjima isključivali su nadu na bilo kakav uspeh, dok je naprotiv postojala, iako veoma mala, ali tek nada, da naša fudbalska reprezentacija može u slučaju pogodnog rasporeda (žreba) utakmica, postići uspeh u opštem plasmanu amaterskih olimpijskih fudbalskih reprezentacija”.

Prednost fudbala je bila u ovome:

„Jugoslovenski nogometni savez ulazio je već u drugu godinu svoga postojanja, bili su organizovani i uspešno delovali podsavezi, odigravane su prvenstvene fudbalske utakmice, pa se i kvalitet fudbala stalno i brzo podizao na čemu je i počivala nada u uspeh. U tome se videlo i izvesno jemstvo da će se dobro obaviti ceo složen posao oko odlaska naših reprezentativaca u Anvers. Pa kako su i u Jugoslovenskom olimpijskom odboru u Zagrebu, kao i u ovom našem u Beogradu, i ostalim pokrajinskim i mesnim olimpijskim odborima, u velikoj većini sedeli i radili predstavnici fudbalskog sporta, odn. klubova, ovaj odbor je doneo odluku da se na Olimpijadu pošalje Jugoslovenska fudbalska reprezentacija. Jugoslovenskom nogometnom savezu u Zagrebu poverena je dužnost da obrazuje ovu reprezentaciju i da sprovede potrebne pripreme, a da pod vođstvom Jugoslovenskog olimpiskog odbora i JNS-a ova reprezentacija bude i jedini naš predstavnik na VII Olimpijadi u Anversu”.

Fudbalska reprezentacija je u Antverpen krenula 24. avgusta 1920.

„Putovalo se vozom, trećom klasom sa drvenim sedištima. Vozovi su bili sastavljeni od starih, jedva upotrebljavanih vagona, na kojima tek bilo stakla na prozorima što srećom nije mnogo smetalo jer smo putovali po velikoj vrućini. Ne samo kod nas već i u celoj Evropi, železnički saobraćaj se teško uspostavljao zbog porušenih mostova, tunela i ostalih ratnih razaranja. Putovali smo od Zagreba do Beča ceo dan, pa kako smo stigli kasno uveče, u Beču smo morali i prenoćiti. Ali ne samo da su se na železnicama još uvek osećale posledice rata već je od toga bilo mnogo teže i žalosnije što je u Austriji pa i u Nemačkoj, kroz koje smo proputovali, vladala još uvek velika nestašica životnih namirnica, a u Beču je vladala i glad”, naveo je Ružić. „Pošto se za to znalo, polazeći na put JNS nas je snabdeo dovoljnim količinama hleba i ostalih namirnica svake vrste i da tako nije učinjeno zaista ne bismo se mogli nigde ni hraniti. Jer u vozovima, i ako su se zvali međunarodni i brzi, nije bilo vagon-restorana kao što nije bilo ni spavaćih kola, a u restoranima na železničkim stanicama kroz celu Austriju i Nemačku, sem vode i tek u većim stanicama pa i tu po izuzetku, piva, za jelo ničeg nije bilo”.

Na putu kroz srednju Evropu bilo je još žalosnijih prizora.

„Čekajući iz nepoznatih razloga satima u nekoj maloj železničkoj stanici u Austriji da nastavimo put”, kaže Ružić, koji je ceo radni vek proveo kao pravnik na železnici, „sišli smo iz vagona i za stolovima puste železničke restoracije ručali našu „suvu hranu”, kako se to sada „turistički kaže”, Kroz prozor nas je posmatrala veća grupa izgladnele dece, koja je bukvalno rastrgla jedan hleb koji smo im pružili”.

I, konačno:

„Najzad smo posle tri dana i tri noći provedenih na putu, umorni i pocrneli od železničkog gara, oko podne 27. avgusta 1920. stigli u Anvers. Dočekali su nas ljubazni domaćini, Belgijanci i smestili u jednu školu čije su učionice bile udobno adaptirane za naš boravak. Imali smo i tuševe da se okupamo i određen jedan mali restoran u kome smo se imali hraniti”.

Prve vesti:

„Znali smo da je dan ranije svečano otvaranje Olimpijade obavljeno, pa tako nismo mogli učestvovati u defileu, ali je naša jugoslovenska zastava bila istaknuta na jarbolu sa ostalima. Istovremeno smo saznali za veoma naprijatnu vest: da već sutra pre podne, u subotu 28. avgusta 1920. igramo prvu utakmicu i to sa reprezentacijom Čehoslovačke”.