Са сувом храном кроз гладну Европу

На Олимпијским играма 1920. у Антверпену (Анверсу како се тада говорило) Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца требало је да предсатављају атлетичари. Међутим, после квалификационих такмичења, каква је била Прва смотра спортиста Београдског олимписког одбора, 5. јула 1920, на игралишту Југославије (слична су одржана и у другим местима), одлука је промењена.

„Све припреме за одлазак на Олимпијаду вршене су с намером да се образује атлетска екипа, па смо ми победници са ових елиминаторних такмичења са нестрпљењем очекивали коначно решење, јер смо гајили наду да ће бар неко од нас отпутовати у Анверс, ако влада одобри потребна средства за пут”, записао је у својим драгоценим „Сећањима и успоменама” (1973) Јован Ружић, победник у „скоку три корака из трка” (12,49 м) и „скоку у даљину из трка” (5,65 м). „Али, уместо да то буде у својству атлетичара, ја сам неочекивано на Олимпијади у Анверсу учествовао као играч прве југословенске фудбалске репрезентације”.

Ружић, тада други секретар Олимпијског одбора у Београду, објаснио је зашто је атлетика уступила место фудбалу:

„Иницијатива да се на Олимпијаду уместо атлетске екипе пошаље фудбалска репрезентација, потекла је од Загребачког ногометног подсавеза. Иницијативе се одмах прихватио Београдски лоптачки подсавез јер је по предлогу Загрепчана репрезентација требала да буде састављена од играча загребачких и београдских клубова. Југословенски ногометни савез у Загребу прихватио је ову акцију и поднео формални предлог Југословенском олимпијском одбору у Загребу да се као представник Југословена на Олимпијади у Анверсу пошаље само фудбалска репрезентација коју би ЈНС образовао. Мали број атлетичара (од којих смо већина били уствари ми играчи – фудбалери), недостатак организације атлетичара (јер је у то доба, уопште није било) која би на себе преузела организацију одласка атлетичара у Анверс, њихову селекцију и припреме, пребацивао је ову дужност на Југословенски олимпијски одбор у Загребу и остале олимпијске одборе, што је опет стварало велике компликације. Постигнути резултати на одржаним селекционим атлетским такмичењима искључивали су наду на било какав успех, док је напротив постојала, иако веома мала, али тек нада, да наша фудбалска репрезентација може у случају погодног распореда (жреба) утакмица, постићи успех у општем пласману аматерских олимпијских фудбалских репрезентација”.

Предност фудбала је била у овоме:

„Југословенски ногометни савез улазио је већ у другу годину свога постојања, били су организовани и успешно деловали подсавези, одиграване су првенствене фудбалске утакмице, па се и квалитет фудбала стално и брзо подизао на чему је и почивала нада у успех. У томе се видело и извесно јемство да ће се добро обавити цео сложен посао око одласка наших репрезентативаца у Анверс. Па како су и у Југословенском олимпијском одбору у Загребу, као и у овом нашем у Београду, и осталим покрајинским и месним олимпијским одборима, у великој већини седели и радили представници фудбалског спорта, одн. клубова, овај одбор је донео одлуку да се на Олимпијаду пошаље Југословенска фудбалска репрезентација. Југословенском ногометном савезу у Загребу поверена је дужност да образује ову репрезентацију и да спроведе потребне припреме, а да под вођством Југословенског олимписког одбора и ЈНС-а ова репрезентација буде и једини наш представник на VII Oлимпијади у Анверсу”.

Фудбалска репрезентација је у Антверпен кренула 24. августа 1920.

„Путовало се возом, трећом класом са дрвеним седиштима. Возови су били састављени од старих, једва употребљаваних вагона, на којима тек било стакла на прозорима што срећом није много сметало јер смо путовали по великој врућини. Не само код нас већ и у целој Европи, железнички саобраћај се тешко успостављао због порушених мостова, тунела и осталих ратних разарања. Путовали смо од Загреба до Беча цео дан, па како смо стигли касно увече, у Бечу смо морали и преноћити. Али не само да су се на железницама још увек осећале последице рата већ је од тога било много теже и жалосније што је у Аустрији па и у Немачкој, кроз које смо пропутовали, владала још увек велика несташица животних намирница, а у Бечу је владала и глад”, навео је Ружић. „Пошто се за то знало, полазећи на пут ЈНС нас је снабдео довољним количинама хлеба и осталих намирница сваке врсте и да тако није учињено заиста не бисмо се могли нигде ни хранити. Јер у возовима, и ако су се звали међународни и брзи, није било вагон-ресторана као што није било ни спаваћих кола, а у ресторанима на железничким станицама кроз целу Аустрију и Немачку, сем воде и тек у већим станицама па и ту по изузетку, пива, за јело ничег није било”.

На путу кроз средњу Европу било је још жалоснијих призора.

„Чекајући из непознатих разлога сатима у некој малој железничкој станици у Аустрији да наставимо пут”, каже Ружић, који је цео радни век провео као правник на железници, „сишли смо из вагона и за столовима пусте железничке ресторације ручали нашу „суву храну”, како се то сада „туристички каже”, Кроз прозор нас је посматрала већа група изгладнеле деце, која је буквално растргла један хлеб који смо им пружили”.

И, коначно:

„Најзад смо после три дана и три ноћи проведених на путу, уморни и поцрнели од железничког гара, око подне 27. августа 1920. стигли у Анверс. Дочекали су нас љубазни домаћини, Белгијанци и сместили у једну школу чије су учионице биле удобно адаптиране за наш боравак. Имали смо и тушеве да се окупамо и одређен један мали ресторан у коме смо се имали хранити”.

Прве вести:

„Знали смо да је дан раније свечано отварање Олимпијаде обављено, па тако нисмо могли учествовати у дефилеу, али је наша југословенска застава била истакнута на јарболу са осталима. Истовремено смо сазнали за веома напријатну вест: да већ сутра пре подне, у суботу 28. августа 1920. играмо прву утакмицу и то са репрезентацијом Чехословачке”.