Šta je DFC i zašto je bitan

Kancelarija Američke razvojne finansijske korporacije (DFC), čije je otvaranje najavljeno u Beogradu, uspostavljena je usvajanjem Zakona o boljoj upotrebi investicionih zajmova za razvoj (ili Bild akta) oktobra 2018. godine. U SAD je počela da radi 2. januara ove godine. Bild akt je ključni stub nove američke strategije za finansiranje razvoja u inostranstvu. Smatra se najznačajnijom promenom sistema inostrane pomoći Amerike u ovom veku i ključnim oruđem za suprotstavljanje Kini, kaže za „Politiku” Ivan Nikolić iz Ekonomskog instituta.

U formalnom smislu DFC je naslednik moćnog OPIK-a, to jest državne agencije SAD koja postoji od 1971. i formirana je za podršku (osiguranje) investicijama privatnog sektora SAD u zemljama u razvoju, a objedinjuje i aktivnosti Razvojnog kreditnog tela Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).

Američka razvojna finansijska korporacija ima stoga još jači razvojni mandat od OPIK-a. Nove razvojne mogućnosti uključuju veći finansijski kapacitet (60 milijardi dolara, za razliku od 29 milijardi dolara OPIK-a), povećan naglasak na međuagencijskoj saradnji, veću fleksibilnost u radu sa kompanijama koje nisu iz SAD, nadležnost za kapitalno finansiranje i sposobnost davanja zajmova i garancija u lokalnoj valuti kako bi se investitori zaštitili od rizika promene valute.

Odluka da se kancelarija DFC-a locira u Beogradu pokazuje odlučnost SAD da pojača ekonomske i političke veze sa regionom, stvori mogućnosti za američke kompanije i konkretnije se suprotstavi sve većem uticaju Kine u regionu.

– Region time prerasta i u ekonomski poligon za praktično dokazivanje globalnog uticaja najvećih. Stanje koje smo potajno priželjkivali. Balansiranje može biti opasno, ali generiše izuzetnu razvojnu šansu koja se ne sme propustiti – smatra Nikolić.

Kritike na račun globalnih investicija Pekinga, uključujući i njegovu inicijativu „Pojas i put”, naglo su porasle u Vašingtonu poslednjih godina, čineći važnu dimenziju kinesko-američkog rivalstva. Mnoge zemlje u razvoju u Aziji, Africi, odnedavno i Evropi, čak i Latinskoj Americi, profitirale su od priliva kineskog novca koji im pomaže da jeftinije i sa manje ograničenja finansiraju projekte. Činjenica je da američko finansiranje nije u toj meri efikasno, ne može Kinezima parirati globalno ni po finansijskom kapacitetu jer je obim sredstava za infrastrukturu u projektu „Pojas i put” premašio 1,3 biliona dolara, ali mu, prema tvrdnjama menadžmenta DFC-a, konkuriše većim standardima i boljim krajnjim rezultatom.

Pristup Trampove administracije u nastojanju da olakša i podstakne američke i druge privatne kompanije da ulažu u region putem zajmova, bilateralnih dijaloga i tehničke pomoći nesumnjivo je najbolje sredstvo kojim raspolaže da odgovori na kineski uticaj, kaže Nikolić. Ali on mora da se brzo i efikasno sprovede. Decenije su prošle od početka tranzicije, standard građana regiona je ostao nizak, bez izgleda da u skorijoj budućnosti sustigne prosek evrozone. Za razliku od Kine, američka vlada ne može da usmeri državne kompanije da investiraju u inostranstvu ili da zahteva od banaka da odobravaju pozajmice kompanijama na određenim tržištima.

Ovaj pristup ima i druga ograničenja. Projekti DCF-a moraju proći finansijske, ekološke i socijalne analize uticaja kako bi se osiguralo da ispunjavaju međunarodno priznate standarde. Čak i u regionu zapadnog Balkana mnoge komunalne službe i drugi potencijalni primaoci zajma ne ispunjavaju uslove zbog nedostatka kreditne sposobnosti. Zbog strožih socijalnih i ekoloških standarda, kreditiranje DFC-a neizbežno će ostati sporije, što će odvratiti neke investitore. Suprotno tome, kineske banke i kompanije imaju tendenciju da imaju blaže standarde, neprozirne ugovore i često naplaćuju projekte bez praktikovanja dužne pažnje...

Kako je rusko potraživanje prema „Putniku” postalo potraživanje agencije Vlade SAD

Na primeru privatizacije kompanije „Putnik”, koju je kupila ruska firma „Univorld”, vidi se kako ruska potraživanja mogu postati američka po sistemu koji nam donosi DFC. Kada je Agencija za privatizaciju raskinula ugovor, „Univorld” pokreće postupak pred Međunarodnim arbitražnim sudom, koji odbija raskid ugovora. Kako i pored odluke međunarodne arbitraže i zaključka vlade nije mogao da naplati novac od agencije, „Univorld” se obratio OPIK-u, koji mu je marta 2008. godine isplatio ceo iznos duga. Tako je potraživanje „Univorlda” prema Agenciji za privatizaciju postalo potraživanje agencije Vlade SAD prema Srbiji, a slučaj je prijavljen i Agenciji za osiguranje od političkih rizika vlada svih država OECD, Multilateralnoj agenciji za garantovanje investicija, koja je deo Svetske banke, privatnim osiguravajućim kompanijama i Kongresu SAD i odgovarajućim agencijama država članica EU. Tokom 2009. i 2010. godine, OPIK se u više navrata bezuspešno obraćao Agenciji za privatizaciju, Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja i Ministarstvu finansija, da bi tek mnogo godina kasnije problem bio rešen. Međutim, Srbija je pretrpela ogromnu štetu, a od relevantnih međunarodnih institucija je anatemisana kao zemlja sa velikim rizicima za ulaganja.