Dobra duša omiljenog pastira srpskoga

Čačak – O Usekovanju Svetog Jovana Krstitelja, 11. septembra 1914. u slavonskom selu Kućancima na ovaj svet došao je blagočestivi i umni, 44. patrijarh Srpske pravoslavne crkve Pavle (Gojko Stojčević). Ovaj kaluđer navek će u našem narodu ostati upamćen po jevanđeoskom načinu života i jednostavnoj dobroti.

Neka zbitija iz njegovog duga ovozemaljskog veka pribeležio je, viđajući sa s vremena na vreme, odnedavno počivši književnik Antonije Đurić iz Čačka, i uneo u svoju poslednju, 27. knjigu pod nazivom „Duša od maslačka”. Objavljena je lane u izdanju čačanske kuće „Legenda” koju vodi Dragan Biserčić.

Evo sa tih stranica zapisa koje je Đurić sačinio još krajem prošlog hiljadugodišta...

Primetili patrijarhu Pavlu da ima lepe cipele: lake, udobne, sjaji se koža...

– Jeste – osmehuje se on. – Udobne su, mogu u njima dugo da pešačim...

– Gde ste ih kupili?

– Eh kupio! – rekao i odmahnuo rukom kao da je stavio tačku na razgovor.

A iza ovih cipela stoji malo neobična priča: cipele su, ustvari, nekad bile ženske čizme. Našao ih je patrijarh, bačene, blizu kuće, svoje sestre. Zagledao ih, prevrtao, video da su stare ali i očuvane. Posle nekoliko dana u svojoj radionici načinio je sebi dobre cipele. Patrijarh ima svešteničku penziju – ali i to daje siromašnim studentima i ubogim ljudima koji pružaju dlan... Drugih prihoda nema – svetu dužnost patrijarha obavlja, kako bi se to savremenim jezikom reklo – volonterski.

Nije škrtica, naprotiv, daje sve što ima, ali ne podnosi rasipništvo: traži od sveštenika i monaha da sami popravljaju, kreče i uređuju hramove u kojima služe.

Starešina hrama u Peći, prota Stanko, ljudina od dva metra, dogovarao se s bratijom da renoviraju crkvu. Sačinili specifikaciju: koliko materijala nabaviti i koliko platiti majstorima. Sve to, uz pismo, poslali tadašnjem vladiki raško-prizrenskom Pavlu, očekujući blagoslov. Otuda ubrzo stigao otpozdrav: vladika naveo imena ljudi koji će besplatno dati pesak, kreč, cement, mešalicu... Što se radova tiče, rekao im da to mogu i sami, ali ako ne znaju – eto njega da im pokaže. Poslušali sveštenici, samo delimično: nabavili materijal, dali dobri ljudi, ali rekli da ne znaju da malterišu i kreče, a opasno je da se penju pod kupolu... Održao i vladika obećanje: došao da ih poduči.

Ovde, zapravo, počinje onaj dramaturški deo, pun zapleta i neobičnih dijaloga: kada su vladiku pomoću čekrka i konopca ispeli pod kupolu i kad je započeo da malteriše, jedan od sveštenika, onaj koji je držao konopac, povika:

– Hoćete li vi, preosvećeni, dati blagoslov da platimo radnike ili da ja ispustim ovaj konopac?

– Nema plaćanja za ono što vi možete sami da uradite. Kad ja star mogu na čekrk, možete i vi mladi. Ali ako imate para, platite meni! – reče vladika sa visine i nastavi da malteriše.

U drugoj prilici patrijarh je, kao i svake godine uoči Petrovdana, bio gost manastira Blagoveštenje u Ovčar Banji gde se zamonašio daleke 1947. Nekim poslom morao je iz Ovčarsko-kablarske klisure u Beograd i nekolicina ljudi ponudila se da ga svojim automobilom vozeo u prestonicu. U ovoj priči važni su devojčica Nevena i kuvarica iz obližnjeg restorana u Banji. Na pitanje da li zna koje čovek oko koga se okupio narod, devojčica odgovori: „Ovaj čovek zove se patrijarh Srpske pravoslavne crkve, gospodin Pavle, budimo ljudi.” I srpski pastir se nasmejao i Neveni poklonio ikonu Presvete Bogorodice.

Na to je kuvarica prišla patrijarhu uz širok osmeh i reči: „Pajo, mnogo te volimo, kad ćeš opet da nam dođeš? Kaži nam ako te iguman Blagoveštenja Georgije nije gledao kako treba i po zasluzi. Slušaj, donela sam ti dve lepinje sa kajmakom. Molim te da ovu jednu pojedeš, a znam da ćeš drugu dati nekome. Iz ove plemenite žene progovorila je duša srpskog naroda.

Patrijarh Pavle upokojio se 15. novembra 2009. u Beogradu i sahranjen je u manastiru Rakovica.