Rukavice su skinute: Donald protiv Džoa

Uprkos svojoj višeslojnosti i složenosti, američki predsednički izbori su verovatno najuzbudljiviji na svetu, a predstojeći u novembru čine se kao prelomna tačka istorije, uprkos reputaciji SAD kao institucionalizovane države, u kojoj je Ustav algoritam koji američku politiku stabilno vodi ka svetloj budućnosti.

Bilo je i do sada zlovolje između demokrata i republikanaca, teorija zavera, obespravljivanja birača, stranih mešanja, osporavanja rezultata, ali u ovoj poznoj fazi pred okršaj Donalda Trampa i Džoa Bajdena izgleda da je „istorija” kao pojam i koncept prisutnija nego decenijama unazad, sugerišući da Amerika očekuje nešto što dosad zaista nije doživela.

U vreme trke Džona Kenedija i Ričarda Niksona 1960. Amerika je bila podeljena između posleratne i nove liberalno zahtevnije generacije bebi-bumera, ali danas je toliko polarizovana da se čini da je na ivici da se vrati u vremena Građanskog rata 1860–1865. Istovremeno, još od vremena Kenedija, u nekoj meri i Ronalda Regana, nije jedna figura tako dominirala izbornim procesom kao aktuelni šef Bele kuće.

Ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda u Minesoti pokrenulo je lanac nasilnih događaja i obračuna koji se šire zemljom. Republikanci su pokrenuli ofanzivu i, uprkos čestim Bajdenovim osudama nasilja, optužuju demokrate da podstiču anarhiju. Demokrate smatraju da Tramp svojim izjavama ohrabruje ekstremno ponašanje belih supremacionista protiv obojenih, nehrišćana i pripadnika raznih manjina u celini.

Političko nasilje u demokratijama često deluje spontano: ljutita masa koja pali i razbija, usamljeni atentatori... U suštini, takve situacije se potmulo stvaraju godinama, najčešće u državama koje su se već suočavale s nasiljem.

Amerika se sasvim približila vrhuncu: diskriminacija, socijalna segregacija, nejednakost, sve to podeljenom stanovništvu otežava da se međusobno razume.

Rasni, ideološki, verski i geografski identiteti jačaju jedan drugog uvećavajući razlike, umesto da nude alternativne veze.

Pitanje ko je rasista obeležava izborni proces kao retko kada do sada. Dok se republikanci maksimalno oslanjaju na bele protestante, demokrate pokušavaju da stvore sopstvenu većinu sastavljenu od različitih etničkih i verskih manjina.

Sve se odvija u vrtlogu kriza koje pokazuju da su pitanja rasizma i netolerancije samo jedno lice opasnijih sindroma koji će nastaviti da traju i posle ove izborne sezone. Priroda tog sindroma počinje pitanjem da li su SAD i dalje vodeća vojna, ekonomska i tehnološka sila sveta. Da li je „američki san” izvor inspiracija ostatku sveta, ili se rađa neki novi globalni san?

Tramp je takve dileme dosta uspešno amortizovao sloganima o američkoj „izuzetnosti”, pa je na unutrašnjem planu njegov veći problem politička polarizacija koja briše svaki prostor dogovora umerenih republikanaca i levog krila demokrata oko takvih pitanja kao što su zdravstvena zaštita ili imigracija, koja postaje sve akutniji problem dolascima iz Latinske Amerike, Azije i sa Bliskog istoka.

Iz perspektive republikanaca, imigracija ne znači samo ljude koji traže posao i bolji život, već znači više glasova demokratama – što bi da spreče, ako treba i zidovima.

Strukturna kriza pojačana je i pandemijom, za koju Trampova administracija nije bila spremna. Predsednik je obećavao da će jednostavno „nestati”, iako nova knjiga Boba Vudvorda otkriva da je bio upoznat sa svim opasnostima. To što ih je ignorisao dovelo je do toga da Amerika ni danas nema jasan federalni plan kako da se izbori s javnim neprijateljem broj jedan.

Kolumnistkinja „Vašington posta” Dženifer Rubin nabrojala je krajem avgusta „pet najglupljih republikanskih argumenata za Trampa”. Prvo, suprotno onome što republikanci tvrde, predsednik koji je omalovažavao Kongres – ukoliko bude izabran – neće Amerikancima ponuditi zakon i poredak. Svakako ne dok kovid 19 nedeljno odnosi dvostruko više života od terorističkog napada 11. septembra i svakako ne dok on (Tramp) doprinosi rasnom nasilju da bi politički kapitalisao na neredu i haosu.

Drugo. Pitanje je i do koje je mere Tramp bio veliki za ekonomiju. Njegova fiskalna politika dovela je do povećanja poreza američkim potrošačima. Onda je „slupao” privredu ignorišući pandemiju koja je desetine miliona ljudi ostavila bez posla, zatvorila hiljade kompanija, a federalnu vladu suočila s rekordnim dugom.

Treće. Nije istina da je Bajden „socijalista” ili da bi ga levičari primorali da promoviše „veliku vladu”. To tvrđenje ignoriše Bajedenove stavove dok je bio na funkciji, ali i izbor tema tokom kampanje. Ukoliko se republikanci brinu oko državnog intervencionizma, morali bi da pogledaju kako je Tramp zloupotrebljavao izvršnu moć da bi pomogao svojim prijateljima i saveznicima.

Četvrti „najbudalastiji” argument na koji se Rubin poziva tiče se naracije da je Tramp „pobedio pandemiju”. „Imamo više umrlih od zaraze nego bilo koja zemlja na planeti, mnogo više umrlih po glavi stanovnika od većine razvijenih država, a nemamo nacionalni program testiranja i praćenja”, piše „Vašington post”.

Konačno, i peti: da je Tramp „za život”, da je protiv abortusa i da veruje u svetost života. Moguće, a zašto je odbio da osudi ubistvo nenaoružanog Afroamerikanca, zašto potcenjivački govori o više od 199.000 žrtava pandemije? „Odbijajući da se rukovodi naučnim činjenicama – bilo da je reč o kvalitetu vazduha i vode, klimatskim promenama ili kovidu 19 – Tramp rizikuje zdravlje i živote miliona ljudi ovde i svuda po svetu.”

Naravno da republikanci poseduju čitav arsenal protivargumenata, koje, poput ogledala, drže pred demokratama. Oni, između ostalog, tvrde da su demokrate „protiv slobode” i „nepatriote”, da imaju kandidata koji je suviše star i anemičan da bi pojednostavljenim rešenjima mogao da vodi Ameriku.

Prema poslednjem istraživanju Foks njuza, Bajden i senatorka Kamala Haris raspolažu sa 51 odsto glasova, a Tramp i Majk Pens sa 46. Ko će pobediti odlučiće birači, a za sada se preovlađujući utisak kampanje svodi na konstataciju: Mogu li u duboko podeljenoj Americi rukavice da se skinu više od ovoga?