Žrtve nema ko da prebroji

Još od završetka Drugog svetskog rata, s vremena na vreme, i to od onih od kojih se to ne bi moglo očekivati, pokušava se dovesti u pitanje veličina ogromne žrtve i stradanja srpskog naroda od ustaša, posebno u Jasenovcu.

Sramno i višestruko umanjen broj žrtava u Goldštajnovoj knjizi tim više boli jer dolazi od predstavnika naroda nad kojim je u tom ratu sproveden genocid, a Jevreji su stradali masovno i u Jasenovcu.

Velika je sramota što posle 75 godina ne postoji spisak stradalih. Zna se da su dokaze o stradanju srpskog naroda uništavali zločinci u vreme Nezavisne države Hrvatske, ali je neshvatljivo da ni sačuvani podaci nisu obrađeni i dostupni javnosti. Mnogi koji su stradali u Jasenovcu nisu ni mogli biti nigde upisani jer nije preživeo niko ko bi o tome svedočio, pošto su čitave porodice, pa i čitava srpska sela uništeni.

Potičem iz porodice koja je u NDH doživela pravi pomor, a preživeli su, samo nekoliko godina posle rata, morali da se sele iz zapadne Slavonije, sa divnih obronaka Bilogore, jer su se ustaše i domobrani vraćali u sela.

A stradanje mojih predaka počelo je početkom 1942. godine. U prvom naletu ustaša u pretežno srpsko selo Zrinska sa grupom muškaraca iz sela oko Grubišnog Polja odveden je moj deda Andrija Šteković, rođen 1910. godine i ubijen i bačen u neku od jama ispod Velebita. Nikada ništa nismo saznali o njegovom kraju.

Prilikom drugog upada u selo ustaše su uhvatile mog drugog dedu Nikolu Pokrajca, rođenog 1905. godine. Sprovele su ga u zatvor u Bjelovaru, a zatim, posle mučenja, u lancima, u logor Jasenovac. Moj otac Jovo (1925) i stric Gojko (1923) već su bili u partizanima.

Moja baka Ljubica, sa mojom majkom Bosiljkom (11) i ujakom Milanom (osam), kao i sa drugim rođacima, odvedena je u Staru Gradišku, zbirni logor u kome su izdvajali sposobne za rad od starih, bolesnih i dece, i gde je počinjao užas. Tu, na pruzi, jedva su odvojili moju majku od bake, sa kojom je htela da ostane. Domobran koji je devojčicu sprečio da ode sa bakom, od šezdesetak godina, znao je već kakva sudbina čeka starije, a to je bila peć ciglane ili malj. Ipak, baka Ljubica uspela je da otkupi život dukatima, ušivenim u postavu kaputa, koje je dala domobranu iz susednog sela Mala Barna.

A moju majku i ujaka, kao i na hiljade dece, različitog uzrasta, iz Bosne i Slavonije, čekao je pakao. Mlađa deca su umirala od gladi i žeđi i slatkog zatrovanog čaja koji su dobijala. Moja majka i njen mlađi brat su preživeli jer im je majka na rastanku džepove napunila sušenim kruškama koje je ponela od kuće.

Te stravične scene stradanja dece tek sam nedavno gledala na izložbi i u filmu o pomoći koju je toj deci, pokušavajući da ih spase u što većem broju, pružala Diana Budisavljević. Moja majka i ujak su bili među decom koju je ona uspela da izvede iz logora. Vozom su dovedeni u Sisak, a zatim u Zagrebu razmešteni po katoličkim samostanima. Tu ih je moja baka Ljubica pronašla i vratila ih u opustošenu kuću u Zrinskoj.

Među strašnim pričama koje mi je moja majka otkrila tek pred kraj života posebno pamtim onu kako su ustaše postupale sa romskom decom od desetak godina. Davali bi im noževe kojima bi se oni međusobno ubadali do smrti, dok bi ustaše uživale u njihovoj borbi .

Na „Kamenom cvetu” u Jasenovcu uklesana su imena trojice Pokrajaca, iz iste familije, ali ne i mog deda-Nikole. Sa majčine strane nastradao je Đuro Bosanac, za koga kažu da je radio u stolarskoj radionici sve do proboja Jasenovca koji nije preživeo. Rat nije preživeo ni moj ujak Milan koji je, uoči Preobraženja 1944. godine, nastradao od zaostale mine u polju.

Po završetku rata, u selo su se vraćale ustaše i domobrani, željni osvete. Moj otac, borac i mitraljezac udarne slavonske brigade, teško ranjavan, posle dva njihova pokušaja da ga ubiju, odlučio je da vrati partijsku knjižicu i da se, razočaran, sa porodicom preseli u Banat i da nikad više ne kroči nogom na tlo Hrvatske.

U Banatu smo počeli novi život, mada obavijen mnogim tajnama i tugom za najmilijima. Moji roditelji nisu mnogo govorili meni i sestri o svemu što su preživeli i do našeg zrelog doba mnogo toga nismo znale. Ali se Bilogore i rodnog sela sećam sa setom i tugom.

Selo Zrinska je sada zaraslo u korov i gotovo bez ljudi, ali još živi u mojim sećanjima iz detinjstva.

Ranka Savić,
Beograd