Uvek su me smatrali vaspitanim momkom

U toku samo jednog dana, uspeo je da gostuje u jutarnjem programu, ode do Valjeva, vrati se na interju, i s puno elana odigra predstavu u svojoj matičnoj kući – Beogradskom dramskom pozorištu. Takav je Milorad Damjanović, uvek spreman da svoju pozitivnu energiju i ljubav nesebično daruje svima oko sebe. Jer, to mu je životni zadatak, kaže. Da uveseljava ljude, i da se u njegovom društvu svi dobro osećaju. I zaista je tako, posmatrajući ga kako širi svoju harizmu na kolege, u pauzama snimanja, na probama. Jednostavno rečeno, ljudi se dobro osećaju kad su u njegovoj blizini. Tu se peva, svira, smeje... Nema svađa, neativnih osećanja, grubih reči....

Oni posvećeniji televizijski gledaoci sećaju ga se još iz filma „Lajanje na zvezde“, koji mu je i bio i prvi glumački angažman, nakon druge godine fakulteta. Imao je sreću da se ovaj film Zdravka Šotre dopadne publici. Međutim, za Damjanovića, ovo je bilo traumatično iskustvo jer je bio, kako nam otvara dušu, mlad, nesiguran glumac, sa privatne akademije i zbog toga je morao da se duplo više dokazuje.

- U toku studija prihvatao sam sve angažmane koji su mi ponuđeni jer sam želeo samo da radim. U to vreme osnovala se i BK televiziji na kojoj sam bio angažavan. Upravo mi je rad na ovom kanalu otvorio vrata za dalji profesionalni razvoj. Milan Karadžić me je zatim pozvao u BDP gde sam kasnije postao i deo ansambla a danas i prvak ovog teatra. Imao sam sreću da su mi se odmah, na početku, sklopile sve kockice, kakvu danas nemaju mladi glumci. Matična kuća mi daje sigurnost, ne samo finansijsku, već i mogućnost da igram, dobijam uloge i profesionalno napredujem. Samo je važna upornost, istarajnost - priča Damjanović.

TV manijak

Vrlo svesno ga nije bilo neko vreme na televiziji, kaže. Želeo je prvo da u pozorištu ispuni cilj koji je sebi zacrtao a to je da odigra mnogo uloga, da sarađuje sa rediteljima, velikim glumcima. I uspeo je da zaigra sa velikanima našeg glumišta - Oliverom Marković, Đuzom Stojiljkovićem, Petrom Kraljem, Tanjom Lukjanovom... dok mu je Predrag Ejdus bio profesor. Od svakog je nešto naučio i svako je ostavio neki trag.

- Uvek su me svi smatrali vaspitanim momkom što je bila moja prednost, pa nisu bili škrti u davanju saveta. Posle 21 godine radnog staža  došao sam do mesta prvaka drame Beogradskog dramskog pozorišta što nisam mogao ni da sanjam. Kada sam došao do tog cilja, onda sam poželeo da se vratim televiziji. Ja sam pravi TV manijak, i gledam sve, bez selekcije, jer to me opušta... a iz grešaka se mnogo i nauči. Kada su mi se desile „Tate“, shvatio sam koliko zapravo u sebi imam akumiliranog iskustva koje sam stekao i u teatru i igrajući na televiziji, čak i u nekim epizodnim ulogama kao što su u „Ljubav, navika, panika“, „Mješoviti brak“... Imam utisak da mi se sve u životu dešavalo s razlogom, i u pravo vreme. Koliko god sam žarko želeo pre deset godina da  budem u svim serijama, pogotovo u Pavićevim, to mi se nikako nije dešavalo... I onda sam samo u jednom trenutku prestao da očekujem i bilo čemu da se nadam... Tek tada su vrata počela da se otvaraju – zrelo priča naš sagovornik.

Glavni producenti „Smart produkcije“ su došli na jednu od njegovih omiljenih predstava „Moj deda je aut“ i tu su ga primetili i pozvali na kasting, ali za sasvim drugu ulogu...

- Toliko sam želeo tu drugu ulogu da sam se danima spremao za audiciju i nekako mi je intuicija govorila da će to biti serija baš po mom ukusu. I kako to obično biva, sve što sam želeo, nisam uradio dobro, bar ne onako kako sam ja to zamišljao. A onako kako su me videli producenti i reditelji, to je ispalo dobro. Moja uloga inspektora Radića u „Tatama“ je bio veliki izazov. U početku, pojavljujem se kao potpuni  negativac, ali kako se scenario razvijao, publika je počela da ga voli. Ovakav glumački zadatak je za svakog glumca poslastica, da nađeš u sebi sredstva da braniš lik koji je u očima gledalaca negativan... i da ga dovedeš do toga da ga publika zavoli – objašnjava Damjanović kojeg publika, nakon ove uloge, prosto obožava.

Još kao mlad suočio se sa popularnošću dok je radio na BK televiziji. Od tog vremena, stasale su nove generacije. Sada na tu slavu gleda sasvim drugačije, kao na propratnu manifestaciju svog posla, a ne kao nešto što je cilj.

- Draže mi je kada me ljudi prepoznaju po ulozi u nekoj predstavi. Lepo je kada mi se obrate uz osmeh. Jer to je moja misija – da usrećujem ljude – poručuje.

Na snimanju serije „Tata“ svi su se sjajno zabavljali.

- A i žanr je takav, nekako smo svi ušli u tu energiju serije. Siguran sam da će upravo zbog toga, druga sezona biti još gledanija. Takođe draž ove serije je što je cela porodica gleda. Serija nam  priča o svakodnevici u ovoj zemlji. Ne mora realnost pošto-poto da bude tmurna, može da bude i melodramska, sa tim malim životnim problemima jer onda svako može da se prepozna - kazuje Damjanović.

Televizija sada profitira

Prema mišljenju našeg sagovornika, korona virus je mnoge zaustavila u svojim planovima, radu, snovima.... Ali zato, televizija je profitirala jer su ljudi u kućama i gledaju TV program. Pozorišta bi sada trebalo, smatra Damjanović, da malo koriguju svoje repertoare jer ljudima danas, više nego ikada, treba relaks - podvlači Damjanović koji sebe smatra narodskim glumcem.

- Ja volim klasično pozorište, a ne filozofiranja na sceni, umetničarenje i umetnost po svaku cenu... Volim da onaj koji me gleda, doživi katarzu. To je poenta ovog posla – poručuje i mudro nastavlja:

- Nije važno samo da budemo na Instagramu, da imamo mnoštvo „folovera“ (pratioca) i lajkova, i da to možemo da naplatimo. Meni to ništa ne znači. Ja sam inače čovek kojem novac ne znači mnogo. Nijedan posao nisam prihvatio ili odbio a da mi je novac bio primaran. Svaki glumac mora da shvati da postoji razvojni put. Koliko sam samo tacni unosio na scenu i nije me bilo sramota, da bih dočekao svoju šansu. Nažalost, danas mladi gumci ne razmišljaju tako. Oni očekuju odmah velike uloge. Moj savet svim mojim mladim kolegama je – da ne može sve preko noći! Najteže u ovom poslu je naučiti da budeš strpljiv, ako hoćeš da traješ. Moraš da naučiš i da kažeš „ne“, ali da mnogo radiš dok se ne dokažeš. To je bila moja filozofija, ali tako sam i vaspitan. Svoje najbolje uloge sam počeo da pravim  kada sam postao svestan ko sam, šta želim, a šta ne, kada sam sa obe noge čvrsto stao na zemlji – nastavlja svoju priču.

Ovaj glumac je u potpunosti je posvećen svom pozivu. U rodnom mestu Priboju, organizuje festival Dani Danila Lazovića.

- Imao sam podršku lokalne zajednice jer su shvatili da sam svojim kontaktima uspeo da unapredim kvalitet festivala i podignem ga na viši nivo. A zatim su i oni počeli da ulažu u ovaj festival. Jedna mala siromašna opština počela je da ulaže ozbiljna sredstva da neki veliki umetnici dođu u njihov mali grad. Borim se upravo za tu decentralizaciju kulture jer mi se čini da je to samo floskula a da se suštinski veoma malo na tome radi. Nije kultura u krugu dvojke i ne sme da bude  ističe ovaj glumac koji nam još, u ćaskanju, priznaje da više ništa ne planira. Voleo bi da pozorišta rade što duže. Letos je trebalo da igra u predstavi „Zelena čoja Montenegra“, u koprodukciji BDP-a i Budva grad teatra, a u režiji Nikite Milivojevića, ali je to prekinuto zbog krone. Nada se da će se probe nastaviti od 1. novembra.

Milorad Damjanović je i veliki borac za očuvanje poezije koju obožava i uz koju je stasavao. Dugo već osmišljava kabare u kojem  će na ironično-komičan način govoriti o svom životu, ali i recitovati poeziju. Neke stihove će kazivati i na ruskom jeziku koji tečno govori, a retko ko zna da ovaj glumac ima i indeks Filološkog fakulteta.

Za glumu se zainteresovao u rodnom mestu, u amaterskom pozorištu, u drugom razredu osnovne škole... Više  je vremena provodio, kaže,  u Domu kulture nego kod kuće. Gluma je nešto što je najviše želeo u životu, iako roditelji nemaju dodirnih tačaka sa umetnošću. Njegova učiteljica je prepoznala talenat za recitovanje poezije pa je krenuo u recitatorske sekcije i tri puta pobeđivao na republičkim takmičnjima. Ta ljubav ga je držalo do kraja srednje škole. I upravo želi u svom kabareu da prikaže sve te svoje skrajnute talente.

U poslednje vreme voli da ranije ustaje... Najbolje se opušta uz televiziju.Voli duge šetnje sa psom i baštovanstvo koje ga opušta.

- Napravio sam svoj kutak na terasi u kojem volim da uživam uz kafu. Volim da se družim sa ljudima, ali više ništa na silu... otkriva nam uz zaključak da bismo još dugo mogli da ćaskamo o svemu, ali publika ga čeka...  Trk pod tuš, pa na scenu... Jer to je njegov život. Za publiku živi!