Na tragu Marksa i Engelsa

Nedavno stvaranje antifašističke koalicije pod vođstvom Mila Đukanovića, poraženog na izborima, samo je najnoviji u nizu događaja koji ukazuju na političku manipulaciju pojmom fašizma, odnosno antifašizma. Oni koji imaju više godina lako će se setiti da je to počelo u vreme komunističke propagande, koja je izjednačena s legitimnim javnim diskursom.

Odavno je poznato da, ako se nešto ne nauči iz istorije – neminovno se ponavlja u nekom obliku. Nedavni događaji svedoče o tome.

Uzavrela atmosfera na stepeništu zgrade parlamenta, vidljivog simbola narodne suverenosti i demokratskog uređenja Srbije. Temperatura dostiže maksimum kad se iz hiljade grla ljudi okupljenih po pozivu čuje vika uz preteće obraćanje sumnjivom licu koje u trenutku postaje i osuđeno. „Fašisto, fašisto...” Kao da nas ti pokliči vraćaju u vreme koje danas nije predmet kulture sećanja, kada su grupe ostrašćenih mladokomunista, skojevaca, uzvikivale pripremljene parole kojima su žigosali neprijatelje komunizma i vodili ih pred „sud naroda”. Mlađi ženski glas izveštača jedne televizije s lica mesta, uzdrhtao od uznemirujuće scenografije, saopštava gledaocima da se javlja sa Trga Marksa i Engelsa nazivajući ovaj prostor kao u vreme kad su odzvanjali slični pokliči i organizovani progoni neprijatelja komunističke diktature.

Shvatam da je napravila grešku koja je poznata kao Frojdovska omaška. To je vrsta greške koja u svest neposredno pušta potisnute sadržaje iz podsvesti probijajući se kroz filtere govora koji je svest postavila. U ovom slučaju svesni govor, saopštavanje izveštaja o živom događanju, usled straha, brzo smenjuje sadržaje svesti i podsvesti, tako da ona podsvesna misao ne nailazi na pravovremenu branu i biva puštena u živi govor kojeg reporterka u tom trenutku nije svesna. Dinamika svesti i podsvesti je u psihoanalizi mogla da posluži za svojevrsnu metodologiju dolaska do istine, ali i slobode, u smislu oslobađanja od potisnutih doživljaja, emocija i uopšte mehanizama prisile. I naročito straha. Ovome možemo pridodati i stanovište Karla Gustava Junga o kolektivnom nesvesnom, kad razlozi za strah kao karakteristični sadržaji postaju odrednica kolektivnog (nesvesnog) pamćenja. Koje su traume mogle dovesti do ovog stanja duševnog zdravlja pojedinaca i duhovnog stanja kolektiva, koji u simbolici Narodne skupštine možemo prepoznati kao srpski narod ili, u jedinstvenom simboličkom značenju, kao – Srbiju. Pitanje je već pola posla u određivanju dijagnoze, a ona se, prema psihoanalizi, sastoji u potiskivanju traume. I pravljenju scenografije od stvarnog života kako bi se nosilac traume ponašao kao da se trauma u stvari nije ni dogodila. To je upravo ono što mi (namerno se izražavam u kolektivnoj zamenici), i dalje živimo posle navodnog pada komunističke diktature.

Živimo i dalje kao da se u Srbiji ne zna za razmere zločina komunističkog pokreta i njihovih tajnih odreda smrti i kasnije tajnih policija. Naravno da u dinamici svesnog (željenog) i podsvesnog (stvarnog) možemo reći i da se ne zna, jer su i dalje na vlasti oni koji čine (ne)vidljivi štit od susreta s istinom traume. Počinioci namerno formiraju antikulturu sećanja, a žrtve ili bespomoćni svedoci užasa, nenamerno ili podsvesnim mehanizmom odbrane od produžene traume – strategiju zaborava.

U Srbiji je patriotizam nalagao odbranu države ili spasavanje naroda nezavisno od ideološkog opredeljenja napadača ili okupatora. To, naravno, za komuniste nije važilo. Ali neprijateljstvo prema Srbiji nije nastalo u predvečerje Drugog svetskog rata, kako bi se reklo iz proglasa Komunističke partije Jugoslavije, sa njenih partijskih kongresa ili partijskih glasila. Ono je poznato upravo posredstvom govora mržnje osnivača komunističke ideologije Karla Marksa i Fridriha Engelsa. Srbiju (kao i Rusiju na drugi način), „klasici” kojima su se idolopoklonički morali klanjati porobljeni narodi u novom komunističkom poretku, vide kao istorijskog neprijatelja komunističke revolucije. I zaista – srpski narod sa svojim slobodarskim duhom, nacionalnim identitetom, pravoslavnohrišćanskom verom, državotvornom, a ne državorušilačkom tradicijom, nije kompatibilan s totalitarnim ideologijama komunizma ili fašizma, kao ni sa rasizmom, a pogotovu ne s nacizmom. Žilavost istorijske borbe srpskog naroda za slobodu i dostojanstvo veoma je iritirala bogove socijalizma, pa su posle pobede srpskih i ruskih trupa nad mađarskim revolucionarima 1848, Marks i Engels obećali „rat do istrebljenja” Slovenima koji se suprotstavljaju napredovanju komunizma.

Naravno, o ovim i ovakvim stavovima nije smelo biti reči u komunističkoj stvarnosti okupirane Srbije. Time je ideološki govor mržnje pretočen u kulturu sećanja onako kako ideologija i indoktrinacija nalažu. Antikulture uopšte, a onda i kulture sećanja, duboko su povezane s politikom prikrivanja (kameleonstva) i zaborava. Kada deca komunizma u Crnoj Gori Mila Đukanovića progone Srpsku pravoslavnu crkvu u ime antifašizma, prikrivaju staro savezništvo fašista i komunista na rušenju „velikosrpstva”. Njihovi pandani u Srbiji to isto rade priklanjajući se tekovinama komunizma, a u ime „antifašizma”.

Zato su povici „fašisto, fašisto”... na tr(a)gu Marksa i Engelsa doprinos antikulturi sećanja, kojim se i danas komunistička strategija lažiranja stvarnosti ustremljuje na istinu o Srbiji. A ona je jednostavna. Srbija nikada nije bila ni fašistička ni komunistička zemlja. Ali je bila okupirana od nosilaca obeju ideologija. Vidimo, nije se još sasvim oslobodila.

Profesor Univerziteta i direktor Međunarodne filozofske škole