Potpis dajem, uspehu se ne nadam

Teško je predvideti i predstaviti dešavanja u Crnoj Gori. Iz tog razloga uoči parlamentarnih izbora, u prošlom broju „Srpskih novina”, izostavljen je komentar za rubriku „Umesto uvodnika”.

Kao i većina Srba u Crnoj Gori, bio sam neprijatno iznenađen sastavom koalicionih lista, za koje po pravilu dominantno glasa srpski narod. Komentar je izostavljen da ne bi, makar i slučajno, bio protumačen kao smišljeno protivljenje građanskim listama koje predvode dvestapostotni i stopostotni Crnogorci i Srbi-Crnogorci koji su prihvatili sve ono što je odlazeća, aktuelna vlast ustanovila i afirmisala na nedemokratski način, protivno volji većinskog dela građana Crne Gore i naročito srpskog naroda.

Na sam dan izbora setio sam se reči književnika Mihaila Lalića, koji je anketu za očuvanje kapele Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu komentarisao: „Potpis dajem, uspehu se ne nadam!” Nakon saopštavanja zvaničnih izbornih rezultata, reklo bi se da sam u svom promišljanju drastično pogrešio, ali – videćemo. Zaista je napravljen ozbiljan iskorak u oslobađanju zarobljenih institucija u Crnoj Gori. Ali, gde je tu srpski narod? Nosioci lista i pobednički udružene koalicione liste odmah su sporazumno potvrdili sve ono što decenijama iritira i vređa srpski narod. Bez nekog posebnog razloga potvrdili su siledžijstvo i neprincipijelnost odluka o priznanju lažne države Kosovo, članstvu u NATO-u, uvođenju sankcija viševekovnom dobročinitelju – Rusiji, kao i odluku o nasilnom ustanovljenju državnih simbola. Za takav potez liderima sporazumne pobedničke koalicije trebalo je samo nekoliko dana, računajući da mogu nesmetano da produže vršenje vlasti na isti način, samo da što pre zauzmu upražnjene pozicije. Tek nakon sporazuma novopromovisanih lidera došlo je do negodovanja političkih prvaka, koji su prisvajali za sebe pobednički rezultat, a da li je za to već kasno – pokazaće buduća dešavanja.

Zaista, veliki doprinos u postizanju pobedničkog rezultata na prethodnim izborima ima Demokratski front, koji se svih proteklih godina, u okviru svojih mogućnosti i kapaciteta, suprotstavljao vlasti Mila Đukanovića. Junački su izdržali sve pritiske i pretnje, a uspeh takve borbe nagovestio je njihov povratak na ranije pozicije zaštitnika diskriminisanog srpskog naroda u Crnoj Gori. Zasluge za uspeh pobedničke koalicije ne mogu se osporiti ni nosiocu liste Za budućnost Crne Gore profesoru Zdravku Krivokapiću, koji je bio i ostao personifikacija učesnika litija širom Crne Gore, koji su pokazali neviđenu odlučnost da se izvrši promena spornog Zakona o slobodi veroispovesti i zaštite sakralni objekti koji pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali i da se reši pitanje položaja srpskog naroda u Crnoj Gori. Ipak, možda najveći doprinos promenama koje bi trebalo da uslede u Crnoj Gori dali su aktuelna vlast i sam predsednik države, svojim insistiranjem da Zakon o slobodi veroispovesti ostane na snazi i zaživi.

Sve promene vrte se oko srpskog naroda, iako on u Crnoj Gori još nije priznat. Ozbiljno je pitanje da li će se, i kada, u Crnoj Gori uvažiti njegovo postojanje, ili je samo za njega predviđen isključivo građanski status. Bez obzira na zastupljenost srpskog naroda u ukupnom broju stanovnika, koja će na sledećem popisu, već naredne godine, biti, nadamo se, iskazana bez pritisaka i ucena, za predstavnike Srba u Crnoj Gori još nije oslobođen prostor, što očigledno svedoče i dogovori pobedničke koalicije.

Ispunjavanjem uslova za formiranje Srpskog nacionalnog saveta, srpski narod je dobio mogućnost da, iako nije prihvatio manjinski status, štiti svoj nacionalni, kulturni, jezički i verski identitet, sve do onog momenta dok aktuelna vlast nije uočila efekte njegovih aktivnosti i u potpunosti blokirala finansiranje srpskih projekata. Da to uspe, u nekoliko navrata sprovodila je promenu zakonske regulative na štetu srpskog naroda, uz podršku stranaka koje su se, kao i danas, predstavljale kao zaštitnice srpskog naroda, ali bez uočljivih rezultata.

Očigledno je da su pobedničke koalicije, izigravajući proevropsku demokratičnost, odričući se, navodno, revanšizma i pozivajući manjinske narode da s njima dele vlast, s velikim ambicijama krenule u formiranje nove vlasti u Crnoj Gori, ali i ovog puta bez Srba.

Da li je na sceni još jedna prevara srpskog naroda? Videćemo.

Ali i pored svega, sigurno je da, nakon očiglednog produhovljenja i oslobađanja od straha, srpski narod ima dovoljno snage da izdrži još jedan period crnogorčenja, ali ne uzurpiranja svojih legitimnih prava i potreba, koji proističu iz demokratskih načela.

Predsednik Srpskog nacionalnog saveta Crne Gore i njegovih institucija

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista