Ćerka Libije još pamti Muamera el Gadafija

Veliki čovek i veliki državnik je ubijen. Sa poštovanjem i žalom pamtiću ga zauvek, tekst je čitulje koja je juče objavljena u „Politici” u znak sećanja na devetogodišnjicu smrti Muamera el Gadafija. Poštovanje predsedniku Libijske Arapske Džamahirije na ovaj način iskazala je Nada Sekulić, njegova nekadašnja medicinska sestra, sa suprugom Đurom.

Na pitanje šta je njoj bio Gadafi, bez razmišljanja odgovara: „Rod.” Dan njegove smrti za nju je, zato, uvek tužan. Provodi 20. oktobar prisećajući se zajedničkih trenutaka, razgledajući stare fotografije i medalju koju je dobila zbog svojih zasluga za narod, za požrtvovanost i odanost. Na ruci joj je sat, poklon Gadafija, sa njegovim likom, a oko vrata medaljon u obliku Kurana koji joj je darivala njegova supruga. Nerado, kaže, priča o nečem tako ličnom, ali joj je želja da ljudi ne zaborave tog velikog čoveka.

A sve je počelo kada je 1985. godine preko Zavoda za tehničku pomoć sa prijateljskim nesvrstanim zemljama otišla u Libiju. Posle svega mesec dana rada na klinici u Bengaziju prišao joj je nepoznati čovek koji ju je upitao da li bi želela da radi za pukovnika. Misleći da se radio o šali, rekla je „da”.

– Kad sam ga srela, bilo mi je jasno da je to istina. Kada mi je prišao i video koliko sam zabezeknuta, osmehnuo se i pružio mi ruku. Neizvesnost i strah na stranu, naravno da sam tada pristala da radim za njega – kaže Nada, koju su u Libiji prozvali Nadija.

Ponašala se, kaže, uvek vojnički i odvažno i misli da je baš time zavredela Gadafijevo poštovanje.

– Preda mnom su često bili mali testovi lojalnosti i bilo je potrebno dosta visprenosti. Mnogi su dolazili tu, ali su brzo odlazili. Ja sam otišla uz suze njegove porodice i sa medaljom za zasluge. Očigledno je da sam „položila” – navodi Nada.

Dok se dosta članova osoblja razbežalo „urlajući od straha”, kada je Amerika bombardovala Libiju, ona je ostala.

– Već sam im bila odana, ali me je to dodatno zbližilo sa njima. Samo sam se molila bogu da on bude živ jer sam znala da sam jedino tako sigurna. Mislila sam, ako ne bude njega, neće biti ni mene – priseća se Nada.

Te noći, dok su avioni koji su već srušili kliniku na kojoj je radila nadletali Gadafijevu kuću i štab, odbila je da se sakrije u sklonište. Želela je, kaže, da dobro vidi te bombardere, kako bi, ako preživi, imala šta da pamti. Kada je pukovnik, već posle prvog nadleta izašao, znala je, kaže, da će i ona dalje živeti.

– Stajala sam u stavu mirno, on je prošao, dotakao me po ramenu i rekao „Nadije, nema problema” – seća se Nada.

Ali, kada su krenule sankcije, život za samu ženu tamo je, kaže, postao nemoguć. Jedva su je pustili da ode u Srbiju, uz obećanje da će se vratiti.

Gadafija je kasnije srela samo još jednom, i to u Beogradu kada je došao na Samit nesvrstanih. Pozvao ju je jedan od njegovih ljudi i rekao joj da predsednik želi da je vidi.

– Molio se u šatoru u kome je uvek boravio. Čekala sam ga da završi. Nisam znala kako da se ponašam. Mirno sam stala, ali kada je završio molitvu, ustao je, ugledao me, raširio ruke i krenuo ka meni. Zatrčala sam se prema njemu... Ne znam da li su mi ikad u životu suze toliko lile. Bio je to susret mog života – evocira Nada uspomene. Predsednik joj je tad rekao da može da mu se obrati kad god joj nešto zatreba i u šali njenom mužu pripretio da bude dobar prema njoj.

– Rekao mu je da sam ja ćerka Libije i da će u suprotnom imati problema sa njim – kaže Gadafijeva medicinska sestra.

Krivo joj je, dodaje, zbog brojnih neistina koje su se pričale o čuvenom pukovniku posle njegove smrti.

– Bio je beduin u duši, preponosan i obožavao je svoj narod. Neka pričaju da je bio diktator, ali on ih je najbolje poznavao i znao je kako treba sa njima. Dugo mu je trebalo da ih opismeni, kada je došao na vlast bilo je samo 23 odsto pismenih, da bi kad je ubijen taj broj porastao na 83 odsto – kaže Nada dodajući da je u to vreme svaki novi bračni par dobijao novac, a da su pomoć dobijale i sve žene koje bi rodile dete. Školstvo i zdravstvo su, dodaje, bili besplatni, a studenti su mogli da se školuju u bilo kojoj zemlji, dobijajući stipendiju, ali i platu u visini koju će imati i kad se vrate u Libiju.

– Za njega je porodica bila svetinja. Svašta se pričalo o nekim silnim ženama, ali ja kao bolničarka koja je stalno bila tu mogu da potvrdim da to nije tačno – jasna je Nada.

I Srbe je, kaže, obožavao. Oni su bili Gadafijevi kuvari, vozači njegove dece, konobari, čistači...

– Kad je postao predsednik, prvi lider koji ga je posetio bio je Tito. On mu je bio idol i u jednoj od svojih kuća držao je i Titovu sliku – kaže naša sagovornica.

Kao poslodavac je bio „divan”– zaposlene nikada nije popreko pogledao. Za sve je bio pun razumevanja. Nada će zauvek pamtiti kada joj je pomogao da, posle samo dva meseca rada, dođe u Srbiju da sahrani majku, dao joj novac da organizuje sve što je potrebno, a zatim po njenom povratku i lično došao da joj izjavi saučešće.

– Beskrajno sam mu zbog toga zahvalna. Prema drugima se uvek ponašao onako kako zaslužuju. Ideja mi je da Gadafiju sledeće godine, kada se bude obeležavala decenija njegove smrti, zahvalim organizujući i neki prigodan skup u njegovu čast – zaključuje Nada.