Životinjski leševi usred naselja

Većina srpskih klanica nerado bi gurmanima položila račun kako njihov kotlet ili odrezak putuje od pašnjaka do trpeze, ali nema ni mnogo onih koje bi se usudile da veterinarskim inspektorima podnesu izveštaj šta su uradile sa kostima i crevima preostalim posle klanja. Osim nedavnog otkrića životinjske kosturnice u Novom Beogradu pokraj Save i brojnih sličnih slučajeva, pre godinu dana u Batajnici je pronađeno nekoliko tona životinjskih leševa. Oni su izbačeni pored seoskog puta kojim prolaze svi meštani, ali samo je jedan od njih, nekoliko nedelja kasnije, konačno se uplašivši moguće zaraze, pozvao nadležne.

Neodgovornim klaničarima nikada nisu ušli u trag ali, i da jesu, moguće je da bi se provukli nekažnjeni, kao što se često dešava sa prijavama za nepropisno odlaganje otpada životinjskog porekla.

Jedina kafilerija za uništavanje takvog otpada u blizini glavnog grada ne radi već četiri godine. Čak i kada bi njeni pogoni proradili, ona i preostale četiri kafilerije u Srbiji, kažu u Sekretarijatu za zaštitu životne sredine, mogu da prerade samo deseti deo kostiju i iznutrica koje klanice odbace za godinu dana proizvodnje.

– Srbija godišnje ima oko 280.000 tona životinjskog otpada, dok kafilerije mogu da zbrinu svega 28.000 tona. Privatne klanice odnose kosti na divlja smetlišta, životinjske farme bacaju otpad u reku, pa su Savom godinama plutale krave koje u obrenovačkom poljoprivrednom kombinatu „Dragan Marković” nisu mogli da hrane. Bilo bi dobro da, mada je i to zabranjeno, mesare ostave kosti u kontejneru, ali ih oni odlože u kartonsku kutiju iza radnje, odakle ih psi razvlače – kaže Branislav Božović, sekretar za zaštitu životne sredine.

Ugostitelje i pijačne mesare opštinski inspektori ne uspevaju da „pritegnu”. Prijave sudovima malo vrede jer počinioci gotovo nikada nisu uhvaćeni na delu i nema dokaza protiv njih.

– Često pronalazimo otpad životinjskog porekla u kantama nedaleko od restorana, ali prijave moramo da pišemo na NN lice jer nemoguće je dokazati ko je bacio kosti u kontejner kojem svako ima pristup. Čak i kadazatekne prekršioca, inspektor nema pravo da ga legitimiše ako on odbije da se predstavi– rekao je Đorđe Belamarić, predstavnik opštine Vračar za odnose sa javnošću.

Dok je poseban kontejner sve što se zahteva od restorana, klanice bi morale da imaju ugovor sa kafilerijom. Jedina kafilerija u blizini Beograda, „Glutin”u Padinskoj Skeli, zamrla jejoš 2005. godine zato što, kako je za „Politiku” tada objasnio njen direktor, klanice nisu htele da plaćaju za njihove usluge. Od tada njeni radnici čekaju da im Vlada Srbije dostavinovac neophodan kako bi opet počeli da obavljaju svoj posao.

– Mada to nije naša nadležnost, gradska uprava je pre četiri godine odvojila oko 350.000 evra za opremanje kafilerije u blizini Beograda. Neka Republika da još toliko i imaćemo dovoljno. Širom Srbije neophodne su mreže prihvatnih stanica, gde se otpad predaje, čuva i prenosi do centralne kafilerije, ili da kupimo prenosne sisteme za spaljivanje, koji dolaze tamo gde je potrebno – naglašava Branislav Božović.

V. Vukasović
D. Mučibabić