Kosovo je susret sa sobom

Književnik i novinar „Politike” Novica Đurić dobitnik je pesničke nagrade „Lazar Vučković” koju dodeljuje Ustanova za novinsko izdavačku delatnost „Panorama – Jedinstvo” iz Prištine. Književni susreti se održavaju od 1969. godine u znak sećanja na prerano preminulog pesnika Lazara Vučkovića koji se 1966. godine utopio u Ohridskom jezeru sa pesnikom Blažom Šćepanovićem. Od 1970. na ovim susretima se dodeljuje nagrada „Lazar Vučković” za najbolju poeziju objavljenu u časopisu „Stremljenja”, a Đuriću je nagrada uručena u Domu kulture „Gračanica”.

„U centru ove poezije je rodoljublje i stoicizam, svetinje i svetitelji, ali i dom i zavičaj kao stajno mesto i duhovni vidikovac”, piše u obrazloženju žirija koji se odlučio za pesnika iz Podgorice i podsetio na Đurićev bogati poetski opus i značajan uticaj u svremenom stvaranju na srpskom jeziku.

Zahvaljujući na nagradi Novica Đurić je u emotivnom obraćanju podvukao nacionalnu, porodičnu i ličnu dimenziju priznanja koje mu je dodeljeno: „Danas se po knjigama kazuju i Vučković i Šćepanović, ali i svi oni ’šetači po snovima’, od Nemanje do nas, koji u ovom surovom svetu pokušavamo poezijom spasiti sopstvenu dušu. A kada svemu navedenom dodamo i mesto koje je zametnulo ovu vrednu nagradu, onda priznanje i čast koja mi je ukazana svetle posebnim sjajem.”

Odgovarajući na pitanje novinara o odnosu kosovske ideje, zaveta i lične poetike i nasleđa, Đurić ih prvo vidi u porodici:

‒ Kao da čujem majčinu zakletvu „rana mi kosovskih”. Taj magičan skup reči, od najranijeg detinjstva, budio je u meni svest o Kosovu i Metohiji kao svetoj zemlji. Vremenom je iz te sintagme iznikao čitav univerzum karakterističan za „kosovski zbeg” u Crnoj Gori. Dakle, Kosovo i Metohija i Zavet kosovski, jesu naše trajanje i sretanje sa samim sobom, naš smisao i habitus. Početak i konac misli, lične i kolektivne. A o čemu bi, u krajnjem, „zbeg” mogao pevati do o povratku?

Savremena poezija u Crnoj Gori i njen položaj u kontekstu srpskog pesništva su, prema Đurićevom mišljenju, zasnovani na razumevanju slobode, hrišćanstva, književnog nasleđa i ideoloških prepreka koje se pred nju postavljaju. Zato je „vihor istorije učinio da politika i administracija ugledaju granicu tamo gde je nikada nije bilo”.

‒ Poezija i uopšte istinska umetnost to ne mogu, niti će ikada prihvatiti. Uprkos svim poteškoćama i svakojakim opstrukcijama, nemam nameru lamentirati nad položajem savremene srpke poezije u Crnoj Gori. Dok je i jednog srpskog pesnika na našem Kosovu i Metohiji, mi iz Crne Gore nemamo pravo na to, koliko god bilo teško. Srpski pesnici u Crnoj Gori istrajni su u očuvanju svog imena i prezimena, svojih najvećih svetinja – jezika i pisma. U odbrani jedine i najvrednije imovine „na ruku” su im i Njegoš, Vuk, Matija, Stefan Mitrov Ljubiša, Marko Miljanov, Sveti Petar Cetinjski i plejada velikana naše pisane reči kojom osvetljavamo sumornu svakodnevicu i rasterujemo tminu sve agresivnije i brutalnije globalizacije... Nevreme bude i prođe. Ostaju pesnička svedočenja, glas koji opominje i naša sveta crkva u čijem krilu nalazimo utehu od raznorodnih progona i zanemarivanja. Pesnik po prirodi mora biti subverzivan, mora preispitivati i neumorno pitati. Teško onome ko ratuje sa jezikom, knjigom, crkvom i naukom – rekao je Đurić.

Novica Đurić je rođen 1956. u Kolašinu, autor je više od dvadeset knjiga poezije, proze, poezije za decu, eseja i intervjua. Dobitnik je značajnih nagrada iz oblasti književnosti i novinarstva. Dopisnik je „Politike” iz Podgorice i predsednik je Udruženja književnika Crne Gore.