Čuvari našeg sna

Da, da, niko nije zadovoljan. Sudeći prema reakcijama običnih ljudi, žuto-crvena koalicija, koja je omogućila stvaranje nove vlade, posle svih onih mučnih pregovora, malo kome je po volji. Narod negoduje po sajtovima – nezadovoljni su i Tadićem i Dačićem, pominju se i „majke mi, posao stoleća” sa Fijatom, i bombardovanje, i peti oktobar, i Arkan, i ambasadori, i otimanje Kosova, i BIA i CIA, i moguće skorašnje otcepljenje Vojvodine, i zamazivanje očiju sa navodnim „ulaskom Srbije u Evropu već 2014”, i rasprodaja Srbije, i Marko i Mira, i proevropska vlada koja je „skup rogova u vreći” i tome slično.

Pa, sudeći bar po njihovim licima i njihovim izjavama, nisu baš opijeni srećom ni oni koji su se, zarad sopstvene budućnosti, zagrlili u novoj vladi. Ili su tu zbog naše evropske budućnosti? Koja je za sada zaista samo daleki lisabonski san.

Ali, proevropska vlada predstavlja neku vrstu instant političkog amblema – dokaz da je Srbija na pravom putu, te da u tom smislu Evropa može da bar malo odahne – Srbija joj neće praviti više nikakve probleme, i sve će ići mnogo lakše. Evropa će ulaziti u Srbiju, a tako će, nekako, i Srbija, mic po mic , ulaziti u Evropu, samo što to narod nikako ne shvata. Da je put dug, spor i trnovit. A svi nas uveravaju kako će nam biti bolje, pa u tom smislu vredi sačekati još jedno šest do deset godina.

A, u međuvremenu, imaćemo prilike da ih sve zavolimo i da im sve grehove iz političke mladosti zaboravimo – i Tadiću to što se srdačno zagrlio sa nekadašnjim političkim neprijateljima iz petooktobarske revolucije, i Dačiću što je zarad evropskih integracija oprostio onima koji su mu političkog oca ekspedovali u Hag, a političku majku i brata proterali iz zemlje. A smoći ćemo snage da oprostimo i svima ostalima koji su izneverili naša očekivanja.

Narandžasti su šansa svih malih zemalja u tranziciji.

Na ovu koaliciju, međutim, treba gledati iz drugog ugla – Dačić je, može biti, umoran od revolucija i motki, mitinga i kontramitinga – probao je jednom i video je kako to izgleda. Moguće je da se na savez sa prononsiranim demokratama odlučio iz najdublje brige za srpski narod, budućnost Srbije i sve njene građane bez obzira na pol, veru i naciju.

Prvo, možda nije hteo da na sebe natovari teret teške optužnice da je on kriv što Fijat ne dolazi u Srbiju, drugo – možda se grozio pri pomisli da bi ponovo mogao da bude olajavan u domaćim i stranim medijima kao neprijatelj napretka, treće – najverovatnije se prepao da bi baš on mogao biti krivac za onolike propale ugovore koje su tako uspešno potpisali njegovi prethodnici, a što je najizvesnije – na njegova pleća bi se srušio kofer svih ekonomskih problema – od masovne nezaposlenosti do opšte bede koju bi proizvela njegova, ranije mnogo isticana ljubav prema Kosovu i pravdi uopšte.

Svi ti mogući argumenti se jednostavno moraju uzeti u obzir, ali je, izgleda, prevagnula briga za stabilnost države. Naime, prononsirane demokrate su toliko grmele o tome da će svim sredstvima braniti izbornu volju građana – ukoliko postizborna matematika za njih ne budu povoljna, da je Dačić, sva je prilika, lepo shvatio da Evropa nema alternativu – ili evropski blok, ili tuča po ulicama. A on je već jednom „popio batine”.

Zato, možda, o Dačiću treba misliti drugačije – kao o spasiocu Srbije – da nije dobro razmislio, njegovi proevropski koalicioni demokratski partneri bili su spremni na sve da ostanu na vlasti. I, da Fijat bude Fijat. Dačić je, zarad našeg mirnog sna, i sna i tvoje seke i njenog zeke, kao u onoj pesmi, žrtvovao i sebe, i svoj program, i penzionere i onih četrdeset hiljada sa posla isteranih socijalista, da bi Srbiji obezbedio mirno letovanje.

Da nije to učinio, bilo bi stvarno gusto.

O žrtvama proevropskog bloka, nezahvalnoj Srbiji, ne treba ni govoriti.