Чувари нашег сна

Да, да, нико није задовољан. Судећи према реакцијама обичних људи, жуто-црвена коалиција, која је омогућила стварање нове владе, после свих оних мучних преговора, мало коме је по вољи. Народ негодује по сајтовима – незадовољни су и Тадићем и Дачићем, помињу се и „мајке ми, посао столећа” са Фијатом, и бомбардовање, и пети октобар, и Аркан, и амбасадори, и отимање Косова, и БИА и ЦИА, и могуће скорашње отцепљење Војводине, и замазивање очију са наводним „уласком Србије у Европу већ 2014”, и распродаја Србије, и Марко и Мира, и проевропска влада која је „скуп рогова у врећи” и томе слично.

Па, судећи бар по њиховим лицима и њиховим изјавама, нису баш опијени срећом ни они који су се, зарад сопствене будућности, загрлили у новој влади. Или су ту због наше европске будућности? Која је за сада заиста само далеки лисабонски сан.

Али, проевропска влада представља неку врсту инстант политичког амблема – доказ да је Србија на правом путу, те да у том смислу Европа може да бар мало одахне – Србија јој неће правити више никакве проблеме, и све ће ићи много лакше. Европа ће улазити у Србију, а тако ће, некако, и Србија, миц по миц , улазити у Европу, само што то народ никако не схвата. Да је пут дуг, спор и трновит. А сви нас уверавају како ће нам бити боље, па у том смислу вреди сачекати још једно шест до десет година.

А, у међувремену, имаћемо прилике да их све заволимо и да им све грехове из политичке младости заборавимо – и Тадићу то што се срдачно загрлио са некадашњим политичким непријатељима из петооктобарске револуције, и Дачићу што је зарад европских интеграција опростио онима који су му политичког оца експедовали у Хаг, а политичку мајку и брата протерали из земље. А смоћи ћемо снаге да опростимо и свима осталима који су изневерили наша очекивања.

Наранџасти су шанса свих малих земаља у транзицији.

На ову коалицију, међутим, треба гледати из другог угла – Дачић је, може бити, уморан од револуција и мотки, митинга и контрамитинга – пробао је једном и видео је како то изгледа. Могуће је да се на савез са прононсираним демократама одлучио из најдубље бриге за српски народ, будућност Србије и све њене грађане без обзира на пол, веру и нацију.

Прво, можда није хтео да на себе натовари терет тешке оптужнице да је он крив што Фијат не долази у Србију, друго – можда се грозио при помисли да би поново могао да буде олајаван у домаћим и страним медијима као непријатељ напретка, треће – највероватније се препао да би баш он могао бити кривац за онолике пропале уговоре које су тако успешно потписали његови претходници, а што је најизвесније – на његова плећа би се срушио кофер свих економских проблема – од масовне незапослености до опште беде коју би произвела његова, раније много истицана љубав према Косову и правди уопште.

Сви ти могући аргументи се једноставно морају узети у обзир, али је, изгледа, превагнула брига за стабилност државе. Наиме, прононсиране демократе су толико грмеле о томе да ће свим средствима бранити изборну вољу грађана – уколико постизборна математика за њих не буду повољна, да је Дачић, сва је прилика, лепо схватио да Европа нема алтернативу – или европски блок, или туча по улицама. А он је већ једном „попио батине”.

Зато, можда, о Дачићу треба мислити другачије – као о спасиоцу Србије – да није добро размислио, његови проевропски коалициони демократски партнери били су спремни на све да остану на власти. И, да Фијат буде Фијат. Дачић је, зарад нашег мирног сна, и сна и твоје секе и њеног зеке, као у оној песми, жртвовао и себе, и свој програм, и пензионере и оних четрдесет хиљада са посла истераних социјалиста, да би Србији обезбедио мирно летовање.

Да није то учинио, било би стварно густо.

О жртвама проевропског блока, незахвалној Србији, не треба ни говорити.