Odlazak mrguda velikog srca

Izuzmemo li grupice kvazi „građanskih” ekstremista, s jedne, i „zilota”, s druge strane – koji su ga, i jedni i drugi, neprekidno napadali – mitropolit Amfilohije je bio opšteomiljena figura u Crnoj Gori i Srbiji, pa i mnogo šire, u pravoslavnom i hrišćanskom svetu.

Zapravo, možda čak i više od nabrajanja zasluga i brojnih pohvala o Amfilohiju najbolje govore oni koji su ga za života (pa čak i ovih dana) brutalno i ružno napadali. Pri čemu je teško reći da li su tužnije njihove biografije, ili su jadniji njihovi „argumenti”.

Govorili su da će „čovek mržnje”, a treba samo pogledati reči beogradskog muftije koji podseća kako je 2008. upravo Amfilohije lično stao ispred huligana koji su krenuli da pale džamiju u Beogradu. Prebacivali su mu zbog govora Zoranu Đinđiću, a on mu je, zapravo, tim govorom podigao spomenik.  

Naravno, nema čoveka koji ne greši u svetovnim stvarima. Da li možda u onom prelomnom trenutku devedesetih nije trebalo da podrži Mila, nego Momira Bulatovića? Da li je povodom crnogorskog referenduma trebalo da istupi jasnije i odlučnije? Da li je pre četiri godine trebalo direktnije da stane iza opozicije?

Možda. Baviće se time i svim drugim stvarima neki budući istoričari i biografi. No, pitanje je veliko da li bi njegova drugačija ili oštrija reakcija u pomenutim situacijama promenila ishode, ali je sasvim sigurno da bi dovela do velikog i verovatno krvavog sukoba.

 Ali jedno je sigurno i nesporno. Naime, nema nikakve sumnje da je on, lično, baš taj „preki” i „violentni” Amfilohije, apsolutno najzaslužniji, odnosno „najodgovorniji” za to što je u Crnoj Gori izbegnuto krvoproliće i bratoubilački rat. I to ne jednom, nego najmanje tri ili četiri puta.  Iskreno, ni piscu ovih redova doskora to gotovo nije palo na pamet. Ali imam utisak da su to na neki način  videli, tačnije, znali i osećali skoro svi u Crnoj Gori.  

Ne treba da zavedu poruke mržnje sa opskurnih portala i društvenih mreža Đedo je bio omiljen i poštovan. Doduše, često i neshvaćen, kao što obično i biva sa velikim ljudima u svom vremenu. Ništa manje Crnogorac zbog toga što je bio veliki Srbin. Kao i obrnuto. A prebacivali su mu – često istovremeno – i jedno i drugo.

Zapravo, on je samim svojim životom, misijom i delovanjem na najbolji mogući način razrešavao tu identitetsku „kvadraturu kruga”. Samo u jednoj stvari nije bio tipičan Srbin i Crnogorac – naime, bio je spreman da oprosti, prizna grešku, pokaje se i izvini.

Amfilohije nije bio blagi i pitomi Slavonac Pavle. Nije ni pomalo čivijaški razigrani i anarhični Atanasije. (Valjda su se zato, kao dve skoro apsolutne suprotnosti, tako dobro i slagali.)

Bio je mrgodni Moračanin, a likom i javnim govorom najviše je podsećao na kakvog gorštaka i starozavetnog proroka. Ali sve takav „mrgud”, oštar, prek i „pogan” na jeziku , on je, kao što rekosmo, u kritičnim situacijama, zapravo, učinio gotovo nemoguće stvari – sačuvao je kakav-takav mir među zavađenom braćom.

Možda ga drugačijeg Crnogorci ne bi ni razumeli i ne bi poslušali? Daleko od toga da je bio „mondijalista” (naprotiv), ali je međuetničkom i međukonfesionalnom razumevanju u Crnoj Gori i regionu doprineo neuporedivo više od svih NVO i „centara za toleranciju, mir i pomirenje”.   

Zlobnici su mu svojevremeno dali nadimak „pukovnik”. Ali na neki način (ali ne taj koji su mu imputirali) on i jeste bio strateg i „vojskovođa”. Bio je ne pukovnik, nego „general” vojske odanog sveštenstva, monaštva i vernog naroda u Crnoj Gori. Nije ta „vojska” nastala u trenu. Gradio ju je tokom decenija, pažljivo i strpljivo, spremao i opremao trudom, brigom i ljubavlju.

I kada ju je tokom ovih litija izveo i postrojio svi su se našli u čudu. I u tom smislu – i ne samo u tom – ono što je on za trideset godina učinio od crkveno i duhovno razorene Crne Gore sa punim pravom može i mora da se smatra nekom vrstom crkvenog (i Božjeg) „čuda”.   

Ne postoji „pravi trenutak” za umiranje. Uvek ima bar još neki nedovršeni posao, nešto ili neko zbog koga vam se ne odlazi – i neki koji će zbog tog odlaska biti tužni. S obzirom na poslove koje je obavljao, kao i ljubav kojom je bio okružen, mitropolit Amfilohije onda verovatno ne bi mogao da umre nikad.

Ali, ako se pogleda iz samo malo šire perspektive, može se reći da je Mitropolit u najvećoj mogućoj meri zaokružio svoj zemaljski put, kako crkveni, tako i svetovni. Obnovio je i podigao mnoge hramove i manastire, zaključno sa veličanstvenim Hramom Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, u kojem je na kraju i sahranjen.

I nije ih samo fizički podigao, nego i ispunio ljudima, duhovnošću i pobožnošću. Svetinje je odbranio. Greške ispravio. Zlo pobedio. Slobodu dočekao – i ne samo dočekao, nego joj i najdirektnije doprineo. Odlazi omiljen od mnogobrojnih poštovalaca i poštovan od onih kojima iz različitih razloga nije bio omiljen.     

Previše za jedan ljudski život. I više nego dovoljno za večni pomen.  

Bivši narodni poslanik i urednik NSPM-a

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista