Švajcarci o Srbima

Švajcarski profesor prava, političar i književnik Virdžil Rosel, tvorac današnjeg švajcarskog Građanskog zakonika, napisao je o srpskom narodu pesmu s naslovom „Srbima”, koja počinje stihom: „Volim ja herojski, mali narod taj”. Na njega, između ostalih, podseća publicista Živko Marković u dvojezičnoj knjizi „Švajcarci o Srbima” za koju trenutno traži izdavača. Marković 30 godina živi u Švajcarskoj, priprema još nekoliko dela, a napisao je knjige „Srbi u Švajcarskoj (Srpski studenti – od 1863. do 1918)”, i „Srbi u Švajcarskoj (1914‒1918, udruženja i pojedinci)”.

‒ Knjiga „Švajcarci o Srbima” sadrži najbolje eseje o srpskoj epskoj poeziji (Pol For, Virdžil Rosel, Pol Zajpel), dosad nepoznati putopis švajcarske lekarke Marije de Ružiječke, koja je prošla albansku golgotu sa srpskom vojskom i izbeglicama, zapise Pola di Bošea, najcenjenijijeg ratnog izveštača, neobjavljeni naučni rad dr Viktora Kina o Makedoniji, članke i govore intelektualaca: Bernara Buvijea, rektora, Žorža Vanjijera, novinara i ambasadora, Aleksa Fransoa, romanopisca, Marka Petera, predsednika ženevskog parlamenta, Eduara Sekretana, novinara i saveznog poslanika, Andre Mersijea, advokata, Bendžamina Valotona, poslanika, Oskara Rapena, političara, Franka Tomasa, čuvenog švajcarskog pastora... Da li bi srpski narod mogao da izabere bolji intelektualni sastav da mu bude veliki prijatelj i čuvar obraza pred evropskom slobodarskom javnošću u Prvom svetskom ratu ‒ kaže Živko Marković.

Izučavajući period 1850‒1920, nalazio je, dodaje, takve primere prijateljstva i lepih reči o Srbima da mu je to ubrzo postala duhovna hrana. Pored nezaobilaznog Arčibalda Rajsa, pominje da je bolničarka Katarina Šturceneger, o svom boravku u Srbiji objavila više knjiga sa mnoštvom izvanrednih snimaka koje imaju izuzetnu kulturnu vrednost.

Dr Viktor Kin je boravio u Srbiji za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata, i ostavio tri knjige za sobom. Tokom balkanskih ratova, lekar Hans Fogel objavio je sećanja na vreme u Srbiji za vreme balkanskih ratova. U dnevniku o Srbima napisao je da su oni „ostali poslovično hrabri, ravnodušni, sa velikom i prisnom ljubavlju prema otadžbini, a njihova sloboda i nezavisnost tako je usko povezana sa nama u Švajcarskoj”. Medicinska sestra Lujza Probst lečila je tifusare u Beogradu i o tome ostavila zapise.

Ipolit Monden

‒ Za vreme Prvog svetskog rata u celoj Švajcarskoj bili su osnovani odbori za pomoć srpskom narodu: Ženeva, Lozana, Bern, Nojšatel, Bazel, Cirih, St. Galen, Lucern. U medicinskim ekipama u Srbiji, i u odborima koji su sakupljali pomoć, učestvovali su švajcarski intelektualci i obični građani, da pomenemo samo neke: Moris Barbi, Erin Debetas, Eduar Sekretan, Frank Kijeno, Ežen Kuvre, Marija de Ružiječka, lekarka koja je napisala dnevnik o Srbiji i prelasku preko Albanije, Eva Mitnicka (lekarka umrla u Srbiji), Žozef Štempelberg (lekar umro u Srbiji), Klara Komb, Eugen Navil, predsednik Centralnog odbora Švajcarske za pomoć Srbima, Gustav Ador, Adolf Višer, Ogist Fereira, Erih Bringoaf, Šerer Filman... Najčuvenija klinika u Cirihu nosi ime Šultes i u njoj se Srbi dans leče, pa bi bilo lepo da znaju da je dr Anton Šultes bio predsednik ciriškog Odbora za pomoć Srbima ‒ ističe Marković.   

Na francuskom govornom području Švajcarske, na kojem živi oko 20 odsto stanovnika, što iznosi oko 1,6 miliona, kaže naš sagovornik, bilo je listova koji su imali svoje dopisnike u evropskim zemljama, pa i Kneževini Srbiji i Kraljevini Srbiji. Najveća dva dnevna lista na francuskom jeziku „Gaztte de Lausanne” i „Journal de Géneve” imali su dopisnike u Beogradu za vreme ratova zaključno sa velikim ratom. Njihovi dopisnici bili su Pol di Boše, koji je opisao svoj prelazak preko Albanije, novinari Alber Bonar, Eduar Sekretan i Pol Adam ‒ podseća Marković.

Od prvih Švajcaraca na službi u Srbiji u 19. veku pominje Šarla Betana, koji je radio u Beogradu od 1867. do 1883, bio je kao sekretar kneza Mihaila, sekretar za francuski jezik u Ministarstvu spoljnih poslova i sekretar Predsedništva Ministarskog saveta. Dobro je naučio srpski, upoznao ljude i događaje toga doba. Po povratku u Ženevu, nije prekidao veze sa Srbijom.

‒ Šarl Emil Pike službovao je na dvoru kralja Nikole Petrovića, gde je bio nastavnik i vaspitač njegovih sinova, a kasnije je postao i visoki funkcioner u Ministarstvu spoljnih poslova Kneževine Crne Gore. Emil Šeks (1855‒1928), bio je sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije. Kao geograf, istraživao je planine Srbije, Bosne, Kranjske i Dalmacije. Ipolit Monden je ministar vojni srpske vojske od 1861. do 1865. godine. A Karl Špiteler, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, u besedi „Naše švajcarsko gledište” 1914. istakao je: „Za nas Srbi nisu banda, nego narod i to narod koji ima prava na život i zaslužuje poštovanje kao svaki drugi. Srbi imaju slavnu i herojsku prošlost. Njihova narodna poezija je po lepoti ravna svakoj drugoj, a njihovo epsko pesništvo čak i superiorno. Tako divne epske pesme kao što su srpske, nije stvorio nijedan narod, sve od Homerovih vremena”‒ podseća Živko Marković na samo neke priče koje povezuju Švajcarce i Srbe.